Feeds:
Чланци
Коментари

12191744_1105279082840261_4702564290985891208_n

Поштовани пријатељи, прије десетак дана Покрет Слобода Народу иницирао је протестну шетњу против бруталности црногорске полиције. Након те шетње, полиција је насиље испољила и према нама, а неке од нас и хапсила. Након тога десила се субота, 24. октобра, коју ћемо памтити као један од најмрачнијих дана Подгорице, када је полиција, коју ми плаћамо да нас брани, бестијално насрнула на сопствени народ. Та субота је дан њихове срамоте: осрамотили су и себе и Црну Гору.

Ево нас данас опет овдје да покажемо онима који су нас на овакав бруталан начин, у суботу, тјерали, тровали, а многе жестоко пребијали, да су ово наши тргови, наше улице, наш град, наша Црна Гора. Ми смо Црна Гора. Поново устајемо против њихове репресије и против полицијског пристајања да се ставе, не у службу Црне Горе, већ њених богаташа (проклете им душе), који су на све спремни да то богатство (знамо како стечено) сачувају и одбране. На суботњем протесту било је пуно омладине, старијих људи, мајки са дјецом, читавих породица, а црногорска власт је издала наређење, не да се похапси неколико вандала (убачених или не), него да се крвнички насрне на незаштићен, голорук народ, да се тај народ потрује, премлати застраши. Та борбена агресивност режимске полиције била је застрашујућа. Њихова опремљеност за рат против сопственог народа је за дивљење: оклопна возила, пушке, гранате, пиштољи са пластичним мецима, гасне маске, заштитна одијела, штитови, палице…

Бруталност и насиље полиције били су невјероватних размјера. Бацили су огромне количине хемијских супстанци, апсолутно претјеране и неумјерене за потребу удаљавања народа. Гађали су сузавцима директно у народ, у људска тијела. На улицама су се понашали као гестаповци: пребијали су редом, демонстранте али и случајне пролазнике, као и новинаре. Вријеђали су и псовали жене које су пролазиле поред њих. Ишли су на то да народ понизе, да се над њим иживљавају и да му утјерају страх у кости. Изгледало је као да ти специјалци (на које су поносни њихови шефови) нијесу људи (на које само физички личе) вец направе, роботи у које је, неким чудом опет, умонтирана воља да са ужасном острвљеношћу одрађују посао за који су специјализовани. Што све није, наравно, за моју анализу већ за психијатра.

Нијесу се понашали као професионалци, већ као приватна банда Мила Ђукановића који је грађане Подгорице обасуо огромним количинама хемијских супстанци, опасним по здравље, и тиме их учинио покусним кунићима свог бруталног експеримента. Нећемо заборавити, и ово се неће овако завршити. Јер ми нијесмо покусни кунићи, већ људи. У оваквој ситуацији мора постојати нужност отпора: аморално је не супротставити се. Отпор тиранији – Слобода Народу.

Advertisements

Враћамо се овој причи, колико пута смо је чули? Колико пута смо чули од неких познаника како је улазак у НАТО „завршена прича“, како се то не може избјећи, како су то „свемоћне“ више сфере одавно одлучиле.

У Миловом Монтенегру сви би се играли аналитичара, али и „Баба Ванги“.

Обично овакве произвољности они изговарају с дозом препотентности на којој би им позавидјели и највећи шампиони надмености. Понекад своју „проницљивост“ и „разумијевање глобалних токова“ покушавају појачати претходним ограђивањем, фразом како су „они против НАТО-а, али су свјесни неких друштвених извјесности и законитости“. А НАТО је извјесност.

У ствари, једина истина везана за ову распрострањену категорију, за ове монтенегринске Баба Ванге и бајне аналитичаре, јесте да се ради о најобичнијим пасивцима и кукавицама, који алибије за сопствену пасивност и за изостанак отпора покушавају пронаћи у горепоменутим фразама. Само се ви тјешите и проналазите изговоре, господо пасивци, али врло добро знате који одраз видите када се погледате у огледалу. То је исти онај одраз који ће видјети и ваша дјеца када вас буду питала зашто нијесте реаговали кад је требало, зашто сте били кукавице.

Ништа није ријешено. Окупаторска НАТО чизма неће закорачити на наше просторе ако будемо сложни и одлучни да то не дозволимо. Ето, и Бетмен ми даје за право. А Бетмен не гријеши.

Истовремено, ово што раде у НАТО пропаганди медијски концерни Прве и Друге фамилије, РТЦГ, Вијести, итд. је таква свињарија какву нијесам гледао од увођења тзв. вишестраначја у овој држави. А свачега смо се нагледали. Ово је нешто нечувено, скандалозно, у толикој мјери неукусно и претјерано да залази у територије гротескног. Брутално медијско насиље, у правом смислу те ријечи. Јавна НАТО трибина у Будви, НАТО билтен извјештава:

„Ако нијесте чланица НАТО-а, значи да други одлучују о вама, немате право да кажете – не допада ми се ово“ – изјавио је Франтишек Липка, словачки амбасадор у Подгорици.

Другим ријечима, поручује нам бизарни Липка: „ако одлучиш да будеш несврстан и независан – онда други о теби одлучују, а ако се учланиш у злочиначки НАТО (гдје суштински о свему одлучују САД и још пар већих земаља) – тада си аутономан“?!?

Добро, знали смо за овог Липку да не бриљира образовањем и интелигенцијом, знали смо да за њега народ говори да је једна простодушна будалетина – али колики имбецил и морон треба неко да буде да би изјавио ово што сам горе цитирао?

Оваква апсурдна, смјехотресна замјена теза, овакво војевање са здравим разумом може да дешава само на НАТО трибинама у Балканском Апсурдистану. Овога нигдје друго нема. Ово су заиста „ориђинали“. Снимке ових НАТО трибина заиста треба сачувати, да то буде драгоцјени архив за будућа нека покољења о „примјерима нечовјештва и глупости“ у Миловом Монтенегру. Ова Липкина бизарна изјава дословно значи – превазићи самог себе у глупости, али и у безобразлуку. И замислите, какво је то потцјењивање једне земље када у њу пошаљете једног оваквог егземплара у улози амбасадора?

 

12049584_1087404084627761_8414217241373149279_n

sofferenza

Разбили су заједничку државу, изазвали све ратове, уништили економије наших земаља. Али још увијек нијесу задовољни. Невјероватне су брзина и ефикасност којом западне корпорократе успијевају наново да распирују мржње, подјеле и нетрпељивости код балканских народа. Када год осмисле неки нови злокобни пројекат, они експресно припреме терен. Све су прилике да нас опет чека нека трагедија, нажалост. Док већина народа не схвати да се не треба наивно препуштати хушкању западњака, већ мислити својом главом, самостално одлучивати о сопственој судбини, тежити истинском помирењу.

Писао сам у више наврата о ужасној трагедији која се десила Бошњацима и Муслиманима у Сребреници прије 20 година, осуђивао тај гнусни злочин и једну од најмрачнијих епизода у скорашњим ратовима. Писао сам и о разним другим злочинима чије су жртве били припадници разних народа, јер невине жртве никада нијесам дијелио по националности и вјероисповијести. „Будимо људи“, говорио је наш Патријарх.

С друге стране, ужасни, гнусни злочини који су почињени над српским становништвом главешине западне корпоратократије не само да никада не осуђују, већ их и не помињу. Такво њихово игнорисање српских трагедија дио је једног глобалног пројекта о преуређењу односа на Балкану по њиховој вољи и замисли, а Трибунал у Хагу (или, како га многи називају – „Трибунал за Србе“, тј. „НАТО Трибунал“, најнеправеднија правосудна институција у историји) њихов је фундаментални инструмент за остварење таквог пројекта. Такво лицемјерје и неправедност западних корпорократа, дакле, нешто је смишљено и одавно планирано. Ако било ко од њих помене какав злочин над српским становништвом, то се може узети као изузетак, ексцес, инцидент. Неусвојена британска резолуцијау УН о Сребреници такође је била дио таквог пројекта.

Када се сваке године организују обиљежавања страдања сребреничких Муслимана, све те високе делегације свјетских политичара (међу њима и црногорска) пролазе у повратку поред мајки настрадалих Срба из Братунца, хиљада њих које су масакрирале трупе Насера Орића. Пролазе ћутке, окрећући главу на другу страну. Те мајке плачу, ридају за својом дјецом, али на њихов плач се нико не обазире. Њихове сузе, њихов бол, њихови јади вриједе мање од бола других мајки. Њихова настрадала дјеца вриједе мање… Наравно, странци се понашају на тако огаван начин јер слиједе горе поменути пројекат, док „домаћи“ политичари имитирају те гадости лицемјерја и нечовјештва јер су оне „у складу са еуроатлантским интеграцијама“. Пих, каквих моралних патуљака има, каквог људског шљама, без мрвице хуманости, да човјек често зажали што се родио на овој планети.

Нека је вјечни помен свим жртвама ратова на просторима бивше Југославије.

hillary

Дивна ли је та америчка демократија: републиканском кандидату Џебу отац и брат су били предсједници САД (и једном и другом су пустошење Ирака и милиони убијене ирачке дјеце међу блиставим тачкама у „сивијевима“). Ова породица америчких нафташа, чији су чланови увијек имали пуне џепове зелембаћа али коефицијент интелигенције испод просјека, сада се, ето, досјетила да је дошао ред на малог Џеба. Амбиција је ни мање ни више него 3 предсједника из редова нафташке породице медиокритета Бушева. Машала.

На страни америчких Демократа, женица још једног кретенског предсједника је одлучила да настави тамо гдје је Бил стао. Бил, који прије бомбардовања наше земље није умио да покаже на географској карти просторе које ће „третирати“ милосрдни Анђео, који је недавно приликом доласка у Црну Гору захвалио на гостопримству „дивним Македонцима“ и који је тугу због интелектуалне инсуфицијенције покушавао да ублажи оралним задовољавањем у Овалном студију. Хилари је ту да настави мужевим стопама, само што је за разлику од супруга и од Обаме још милитантнија и опаснија.

Све у кругу пар породица… Демократски, него шта. Фино нам се пише…

dani nato kulture

10/06/1999 – 10/06/2015.

Генералном секретару НАТО, Столтенбергу, у Подгорици треба уручити ову разгледницу о „Данима НАТО културе“ у нашој земљи. Ту је и осиромашени уранијум да нас свакодневно подсјећа на Дане НАТО културе.

Столтенберг се враћа на мјесто злочина, на дан када су завршили њихову криминалну мисију с неба (увијек су вољели да се поигравају датумима и симболима, попут њихових домаћих промотера), уз НАТО „ратно витештво“ притискања дугмића. Замислите, како су „дражесне“ биле те њихове игрице: притиснеш дугмић – и разнесеш нечије дијете, притиснеш дугмић – и осакатиш нечију мајку, притиснеш дугмић – и испоручиш осиромашени уранијум који ће увесељавати становништво наредних милион година.

Но, да не третирамо емотивно ове проблематике; знате, ми емотивци којима је жао побијене дјечице смо страшно глупи људи. Треба приступити питању рационално, те одлучити улазак у НАТО, а самим тим започети и рат са Русијом, и тако направити од себе мету и запечатити сопствену судбину за „вјеки вјеков“. Ех, моји мали, слатки „НАТО-рационалци“: када би вам неко демонстрирао колике сте туке и кретени, да ли бисте својом „рационалношћу“ то могли да појмите? Сумњам, чудна је та ваша рационалност.

Платите одштету, ниткови.

Материјална штета у НАТО бомбардовању СРЈ је огромна. Настала је у току 78 дана интензивних ваздухопловних удара, при чему је погинуло око 2.500 људи, од чега 557 цивила, док је око 12.500 рањено. Тадашња власт је проциjeнила да је риjеч о око 100 милијарди долара, док је Г17 проциjенила на 29,6 милијарди долара.

Лaжно и oд рeжимa нaручeно „изражавање жаљења“ (што свакако није ни извињење) ниje дoвoљно. Прoцeсуирajтe злoчинцe кojи су нaрeдили бoмбaрдoвaњe цивилних циљeвa и пoбили нaшу дjeчицу. И плaтитe oдштeту, ниткови. Дакле, потребна је најприје озбиљна, комисијска расправа на тему висине одштете коју НАТО мора да плати правном сукцесору СРЈ, као и породицама жртава. Te ћe вaм зaхтjeвe испoстaвити нeкa нoвa влaст, кoja ниje издajничкa нити вaмa пoтчињeнa.

Никада нећемо заборавити злодјела НАТО аждаје нити наше жртве.
Никад у НАТО.

Антонио

13

Разговарао сам јуче дуго с мојим старим другаром из Италије. Дотакли смо се разних тема, оживјели лијепе успомене, али прије свега размотрили актуелну геополитичку ситуацију. Сложили смо се у констатацији да тренутна геополитичка криза, нарочито након дешавања у Украјини, својим ризицима превазилази тзв. „Кубанску кризу“ и да се свијет, нажалост, налази у предворју једног већег сукоба, у којем није искључена ни употреба нуклеарних арсенала супарника, НАТО-а и Русије, а можда и још понекога.

У једном тренутку Антонио ми рече:

„Какву срећу ви из Црне Горе имате што се у овој суморној ситуацији не налазите ни у једном од супротстављених војних блокова. Ваша неутралност вам гарантује, у било којем развоју ситуације након могућег почетка ратних дејстава, да сачувате становништво, да немате разарања ваших градова и индустрија. Знам да сте, уз Србију и остале земље бивше Југославије, током деведесетих имали горка искуства из ратних дешавања, али сте у овој ситуацији, силом прилика, заиста испали прави срећковићи. Коло среће се окреће – завидим вам! Камо среће да моја Италија смогне снаге да изађе из НАТО-а – надам се да ће се то убрзо десити“.

Одговорих му, гласом пуним туге и разочарања:

„Ех, мој добри Антонио, све би то било лијепо и охрабрујуће за нас, али, нећеш ми вјеровати – наши властодршци, уз подршку разних политичких, медијских и НВО фактора, покушавају да земљу, противно вољи народа, агресивном кампањом угурају управо у један од супротстављених блокова, којем припада и твоја земља, у НАТО.“

Антонио ми није повјеровао, мислио је да се шалим. Разумио је да НАТО жели нас, али да наша влада жели НАТО у данашњој ситуацији – то му је изгледало противно елементарној логици и здравом разуму. Када се увјерио да се не шалим упитао ме је чему тај мазохизам властодржаца, чему то куповање карте за пропаст, зашто улазити у ратне вихоре ако већ имаш прилику да одабереш другачији пут? Рекох му, укратко:

„Не знам ни сам, мој добри Антонио, има вјероватно мноштво одговора, али суштина је у сљедећем – интереси тих људи се не подударају са интересима народа. Њих не интересују евентуалне народне патње, они су већ ‘продали вјеру за вечеру’.

Антонио је остао збуњен и помало тужан, али сам такво његово стање прекинуо и промијенио ријечима:

„Не брини друже. Нећемо им дозволити“.

Никад у НАТО – Слобода Народу.

stop_nato

Свакодневна дешавања потврђују оно што смо у оквиру групе ОДР-ГН упорно тврдили, мјесецима уназад. Настанак ових нових странака, а ради се о пројекту иностраних центара моћи са незаобилазним домаћим „извођачем радова“ – Мишком Перовићем, десио се са превасходним, примарним циљем:

ДА СЕ ОТУПИ ОШТРИЦА НАРОДНОГ ОТПОРА УЛАСКУ У НАТО.

Тој тези не иду у прилог само ови заједнички наступи пред америчким званичницима и усаглашавање реторика лидерчића нових странака. Ријеч је прије свега о једној унапријед одређеној стратегији: рецимо, покрет УРА се отворено и агресивно залаже за НАТО. На другој страни, бирачка тијела ДЕМОС-а и Демократа су отворено против НАТО-а, али је задатак руководстава тих нових странака да такво мишљење и вољу сопственог бирачког тијела неутрализују, „санирају“.

Сјетићемо се приче о режимским механизмима за поткрадање бирачке воље на разним изборима и референдумима. За сваки тип, врсту гласача они су примјењивали диференциране методе. Рецимо, за оне за које су знали да никада не би гласали за режим, али да им је социјална ситуација таква да би можда прихватили, уз одређену надокнаду, да не изађу на гласање, заједно са члановима породица, користили су посебну врсту убјеђивања, а и цјеновници купопродаје душа су били различити.

На сличан начин инострани центри моћи третирају руководства новоформираних странака: рецимо, они знају да ДЕМОС и Демократе не би могли отворено пропагирати НАТО, али им је сасвим довољно да се лидери обавежу да неће учествовати у отпору злочиначком војном савезу. Извањци рачунају да таквом пасивношћу руководстава новајлија већ значајно слаби народни отпор уласку у ратни савез. Па се онда појављују апсурдне приче, из уста новонасталих лидерчића, како „НАТО проблематика дијели народ“, како „тиме не треба да се баве политичари“, како је то да ли ће земља ући или не у НАТО „шеснаеста рупа у свирали друштвених приоритета“, итд.

Стратегија је јасна. Као што у филму „Матрикс“ сваки новонастали вирус креиран од стране вјештачке интелигенције има своју сврху и циљ, тако и код нас сви нови системски ентитети имају унапријед одређене задатке. На нама је да остварење такве стратегије онемогућимо, јер од спречавања уласка у НАТО зависи будућност наше дјеце, наша безбједност, наша економија, очување мира. Слобода Народу.