Дакле, при крају радног времена, уморни и мрзовољни Помоћник асистента замјеника Државног секретара САД телефонира Диктатору Црне нам Горе:
„Слушај мангупчићу! Имам онолико времена колико додјељујемо представницима наших колонија, тј. јако мало. Ти добро знаш шта си радио у претходне двије деценије: знамо и ми, који те посједујемо; знаш да је за то што си радио загарантовано неколико доживотних робија у земљама у којима није предвиђена смртна казна. Значи, вратимо се нашим уобичајеним договарањима. Можемо ти продати слободу у наредних 10 година (а ти знаш да твоја слобода искључиво од нас, и ни од кога другог зависи), под сљедећим условима: наметање санкција Русији и од твоје малене латифундије и убрзавање учлањења у НАТО, како знаш и умијеш, тј. твојим стандардним средствима! Пожури с одговором, морам на спавање:“
Мило зна да има мало времена – Помоћник асистента замјеника је имао напоран дан, резонује на брзака: „Већ сам имао неке потезе, срамоте и издајства, након којих ме не може опрати ни Морача ни Дунав ни море сиње, тако да ово забадање ножа у леђа Русији неће ништа промијенити. Народно понижење ме не интересује, јер ја не вјерујем у те категорије. Истина, моја државица ће претрпјети на стотине милиона евра губитка од отказивања руских послова и руских туриста, али шта је то наспрам очувања моје имовине и моје слободе? За мене нема веће вриједности од куповине времена у овом тренутку.“
Минут је прошао и црногорски диктатор даје очекивани одговор: „Ваша жеља је за мене заповијест, шефе! Биће учињено.“
Поспани Помоћник асистента замјеника уз смјешак закључује кратки разговор: „Yes, we can!“