Плагијат држава

Плагијати младе аветиње из ДПС-а, каквог гузоњиног сина чија је очита глупост и тупост у „плагијатству“ особито погодна за свакодневне зајебанције и иживљавања…

Плагијати Друге фамилије (безусловно и дословно слијеђење, ослушкивање и понављање свега што долази од стране страних господара, чак и неког ненаданог крепитус вентриса службеника западне корпоратократије – шта је друго него нека врста плагијатства?)…

Плагијат – опозиција…

Плагијат – држава…

Мора се ипак признати да је у племенитој вјештини плагијатства ученик надмашио учитељицу: док министарка науке Монтенегра преписује научне радове других и објављује их као своје користећи технику „све исто“ (и знакови инерпункције се чак подударају), њен пулен и ДПС јуноша је научио да са екавског преводи на ијекавски, што је ипак напреднија техника.

На млађима свијет остаје!

Замислите државу у којој министарка науке кривотвори документацију и лаже да је објавила рад у стручном часопису. А њен пулен и омиљени студент, млада узданица ДПС-а, је шампион у племенитој вјештини плагијатства, чија се креативност и умијеће огледа у превођењу туђих текстова са екавског на ијекавски говор. Државу у којој бивши министар просвете и будући градоначелник Подгорице не зна падеже и воли да се мирише испод пазуха у јавним приликама (што је, ваљда, нека врста ритуала и магичног поздрава између чланова масонске или какве друге тајне организације чији је можда члан?). Државу чији диктатор за двије деценије страховладе није успио да савлада основе енглеског језика. Итд, итд…

Таква држава може само бити плагијат-држава, а опозиција која преко двадесет година пружа легитимитет том и таквом режиму и одржава га на власти може бити само плагијат-опозиција.

Није Милојебина јединствен случај министарског бављења племенитом вјештином плагијатства. Рецимо, у Њемачкој је 2011. министар одбране Karl-Theodor Maria Nikolaus Johann Jacob Philipp Franz Joseph Sylvester Freiherr von und zu Guttenberg (не шалим се, то му је име, није плагијат) поднио оставку због плагијатства. Прошле године за исту ствар је оптужена и министарка Annette Schavan, факултет на којем је докторирала јој је након истраге одузео докторат, а она поднијела оставку на министарско мјесто.

Ако се тако нешто деси у ЦГ, тј. ако министарки одузму универзитетско звање а она поднесе оставку на мјесто министра (а тако вјероватно неће бити), радиће се само о фалшном слијеђењу евро-атлантских инструкција (тј. још једној партикуларној врсти плагијатства), а никако о резултату дјеловања независних институција, јер оне у Милојебини још увијек не постоје.

Зашто треба инсистирати на овим стварима, огољавати их „до сржи“? Зато што и у овој земљи има доста квалитетних појединаца, студената и научних радника, који су своје радове писали користећи се знањем, креативношћу, уз мјесеце или године пуне труда, зноја, муке. Који никада ништа нијесу безочно копирали и китили се туђим перјем. А чији рад ни на који начин није валоризован, којима су сва врата затворена, академска и професионална, само зато што су одбили да буду чланови режимских странака. И када читају овакве ствари, да у овој апсурдној држави поред свега другог што нам чине, министри плагирају научне радове, такви појединци морају осјетити горак укус у устима. Због тога они морају реаговати на неправду, пружити отпор, јавно и конкретно.

Read Full Post »

Глас отпора?

Написао је Жељко Ивановић очекивану колумну након обновљеног ДПС-СДП брака – „Мачка и миш“.

Мачка је Мило, а миш је Ранко, по мишљењу главешине Друге фамилије.

А како бисмо именовали сву ону братију из амбијента системске опозиције, медија, разне нво-овчиће и аналитичарчиће који су свих ових мјесеци заводили фашисту Кривокапића и намјењивали му улогу Ранка Првог Ослободиоца и Помиритеља?

Да их назовемо црвима? Па да колумну преименујемо у „Мачка, миш и црви“?

Дакле, другофамилијарно чедо Жељко Ивановић се тужака западним амбасадорима истичући како Ђукановић хоће да „ућутка једини глас озбиљне и кредибилне критике против његове самовоље и корупције у друштву“, тј. његове „Вијести“ и истоимену телевизију.

Јесте, то је можда тако у неком паралелном универзуму, у којем мртва баба по кревету скаче и ћелави се чупају за косу. У овом нашем, профитерске „Вијести“ нијесу једини глас критике диктатуре, већ друга страна системске медаље, агент страних интереса. То је, знате, онај медиј који када ОДР-ГН и слободни грађани организују мировни марш против рата у Сирији уз стотину учесника и уз протесте испред америчке амбасаде и институција, извјештава како је „двадесетак појединаца шетало улицама“ (о другим стварима које свједоче о њиховом „кредибилитету и независности“ нећу овом приликом – написао сам о томе више текстова). Лако би се они договорили с Диктатором, као што често истичем, само када би им овај опет понудио парче торте. Онда би поново другофамилијарци открили како „без климе и купатила не љетују више ни Србијанци“ и како су „угрожене тековине независности“.

А о оцјењивању кредибилитета телевизије „Вијести“, између свих осталих ствари, довољан је онај детаљ с утакмице полуфинала свјетског првенства у кошарци, када им је на самом крају меча, када је било најузбудљивије и најнеизвјесније, нестала слика на неколика минута, да би послије свега коментатор у студију изјавио како је „битно да се видио већи дио меча“ и да „није био велики пропуст“. Они само треба да се покрију ушима и да никада више не организују преносе било каквих такмичења, јер за тако нешто очигледно нијесу способни.

Било како било, другофамијарци не могу представљати „глас озбиљне и кредибилне критике диктатуре“, а камоли једини, јер је њихов прије свега глас вапијућег за парама. Глас отпора је антисистемски.

Read Full Post »

#‎Bookchallenge

#‎Bookchallenge‬ Захваљујем драгим пријатељима који су ме номиновали како бих навео својих 10 најмилијих књига. Више бих волио навести 100 књига, како бих својим фб пријатељима потврдио широко образовање и истанчан укус, али би ме то прилично заморило, па ћу се придржати правила букчеленџа, овог изузетно значајног, планетарног социјалног експеримента. Књиге и аутори које ћу навести нијесу нужно на мене имали и највећи утицај, већ се ради о мени најмилијим, али никако и најдражим. Нека игре почну:

1) Амбиси и очекивања – Хорхе Кариљо Хурадо
2) Изнутрице носталгичних осмјеха – Масахари Тахамаши
3) Испијеност, сјета, димњаци – Фил Мерсије
4) Размицање зидова у Братислави – Тадеуш Карлицки
5) Послужитељи без капака – Мери Брејнард
6) Одбјегли откуцаји и пробирљивост табакере – Хауард Дејвис Џуниор
7) Баба и ствар – Арсеније Мерулић
8) Окно кртичњака – Арсеније Мерулић
9) Кркљања пожуде – Динг Ан Хуа
10) Гологруди мехури постојања – Миамото Такимото

Исти задатак прослеђујем пријатељима Умберту Еку, Гинтеру Грасу и Орхану Памуку, а ако одбију да га испуне наређујем им да се полију кантом ледне воде и уплате по 350.000 рубаља Друштву мртвих пјесника.

Read Full Post »

Системски шрафчићи и Врховно божанство Долар

Наредних дана ће почети самит НАТО-а у Велсу, а главешине ове војне организације ће дати све од себе да овај свијет опет учине што мање безбједним и мирним. Подсјетимо – НАТО је између осталог и један од војних инструмената америчке корпоратократије, а Америка се може похвалити несвакидашњим рекордом: за нешто више од 200 година водила је 220 ратова. То је заиста изванредан просјек: више од једног рата годишње.

Америку многи угледни аналитичари називају фашистичком корпоратократијом, као што често истичем. Шелдон Волин, професор политичке филозофије на „Берклију“ и на „Принстону“ у својој књизи наводи да садашњи систем САД-а и његови оперативци дијеле са нацизмом исте аспирације ка неограниченој моћи, власти и агресивном експанзионизму. Међутим, Волин истиче како су њихове методе и акције обрнуте у односу на акције нациста: преокренути тоталитаризам, за разлику од класичног, не врти се око демагога или харизматичног вође већ налази свој израз у анонимности корпоративне државе. Систем тврди да његује демократију, патриотизам и Устав док цинично манипулише полугама система, подривајући и осујећујући демократске институције; политички кандидати су изабрани од стране грађана, али морају да располажу невјероватним количинама корпоративних средстава како би могли да уђу у изборну трку и тиме су трајно обавезни према армијама корпоративних лобиста у Вашингтону који у ствари пишу законе (како пише Биљана Ђоровић о Волиновој књизи).

О тоталитарној природи америчког система и америчке државе пишу и други значајни аутори, као што су Наоми Клајн, Крис Хеџис, Наоми Вулф, Ариана Хафингтон, Шамлерс Џонстон, Ноам Чомски…

Но, све ове истакнуте ствари (као и многе друге које нијесам назначио у овој прилици) неће омести бојовнике Прве и Друге фамилије, као и разноразне друге шрафове и шрафчиће монтенегринског Система у њиховој контемплацији и обожавању Америке као јединог и врховног божанства савременог свијета, у њиховом бестидном слијеђењу и аминовању свих америчких милитаристичких и других свињарија. Они ће подијелити бјелосвјетске диктаторе на добре и лоше (а добри су, разумије се, они који са САД-ом немају нерашчишћених рачуна, као и они чије земље не обилују природним богатствима). Неће знати разноразни системски шрафчићи да слободан човјек у својим спољнополитичким опредјељењима за разлику од њих не бира и не класификује никакве диктаторе, већ су његови ставови посљедица других фактора, прије свега осјећаја за правду и етику, као и жеље за миром. А они од њих који то и знају зажмуриће на једно око, вратити се у мишју рупицу и наставити с клањањем врховном божанству – Долару.

Read Full Post »

Садо-мазо

Одавно оваквог понижавања земаља, оваквог садо-мазо односа, смијурије и циркуса не прочитах у посљедње вријеме.

Дакле, њемачка канцеларка Ангела Меркел позвала је у Берлин премијере, министре спољних послова и економије земаља Западног Балкана – Црне Горе, Албаније, БиХ, „Косова“, Македоније и Србије.

Међутим, уз Меркел и Бароза, „на сјутрашњој конференцији за новинаре на крају самита Западног Балкана у Берлину од позваних балканских лидера говориће само албански премијер Еди Рама“, као представник осталих балканаца. Тако су одлучили Њемци, било је приговора из Београда и још понеког, али Швабе нијесу попустиле… 😀

Таквим гестом ЕУ газдурине и формално стављају до знања балканским државама колико вриједе, за шта их сматрају. Зашто се онда у ЕУ службеним документацијама за балканске државе не уведе назив „полудржаве“, или „колоније“, или нешто треће, а руководиоце тих земаља прогласити „нижом расом“, која нема права ни да говори на конференцији за штампу?

Да представник било које балканске земље има минимум достојанства, одмах би напустио конференцију, након ниподаштавајућег, „протоколарног“ потеза Њемачке.

Пих, стварно треба да је нас је срамота како смо дозволили да нас овакви бескичмењаци могу представљати, на које смо гране спали. У лицемјерну ЕУ улазити? Дно дна…

Read Full Post »