Солитер

Да, био је то Солитер, поред аутобуске и жељезничке станице, Солитер мог дјетињства, и солитер који још увијек обитава у мојим сновима. То је био град у граду, прича за себе, а ми смо били солитерци. Био сам сасвим мали, али се свега сјећам, као да је било јуче. Јер се лијепе ствари и лијепо дјетињство тешко заборављају. На околним ливадама смо се редовно бавили спортом, а периодично су организоване и Солитерске олимпијске игре, са већином атлетских дисциплина, а и понеком нашом, оригиналном, као што је Трка кроз солитер, која се састојала у што бржем спуштању са деветог спрата до приземља (уз коришћење посебних техника силажења). Свако је био рекордер у понечему, а и сваки резултат је уредно биљежен у Солитерској књизи рекорда, која и даље постоји. У Солитеру се слушао рок, хард-рок, свирала се гитара и пјевало се на крову. То су била времена и када се редовно ишло у биоскоп (тада су још увијек постојали Велико и Мало кино), а ми солитерци смо, као прави бунтовници и неке врсте домаћини, обично одбијали да плаћамо карте и користили једно разбијено стакло биоскопа како бисмо одређене хитове гледали по више пута. Ишло се свакодневно до Бедема и остављало знакове по његовим стијенама. Не неким оштрим стијенама сам са Маком исписао „Смртоносни таласи“, и мислим да се обриси тог натписа и даље назиру. У близини се налазио и један мали Луна парк у којем су се обарали рекорди на легендарним флиперима, попут Блек Хоула…

Тог Солитера више нема, тј. физички он и даље постоји, али то није то. Исто је и са Никшићем – то више није то.

Након солитера, кварт, па Београд, па Милано, дуг период у Милану. Сада сам се вратио у ЦГ, да завршим један посао, који се мора завршити. Када га завршим, тражићу опет Солитер мог дјетињства, ма гдје се налазио, да га подарим својој дјеци.

//

Read Full Post »

Све за грантове, грантове ни за шта!

Чух синоћ како се предвиђа нови Геј Прајд у октобру у Подгорици, па на тв-у дадоше снимке прошлогодишњег, и поносна лица шетајућих „бораца за људска права и грађанско друштво“ из Прве и Друге фамилије. Рука под руку, уздигнутих чела и обрва попут Седам секретара СКОЈ-а. Прајдови су и иначе прилике када бојовници двију фамилија најљепше сарађују и пружају солидарност обесправљенима, уз још неке. Тада се ваљда мирис новца и грантова најбоље осјећа улицама града и стимулише њихове чудесне носиће. Они су у тим приликама достојанствени и солидарни, тада осјећају да има довољно лове за све, да би било контрапродуктивно водити покољ „свију против свих“ за кило гранта, као што раде у другим приликама када грантови оскудијевају. Има још неких ситуација када одвојене фамилије братски сарађују: рецимо, приликом цјеливања НАТО чизме, или увођења санкција Русији. Не треба заборавити ни нарочите беневоленције које исказују према Цркви или црногорским Србима.

Оскудијевање црних фондова, мршавији плијен, тј. мања парчад торте за чланове двију фамилија били су узроци раскида некадашњих најближих могућих савезника. У гореописаним околностима фамилије показују да могу и да треба да буду заједно. Оне су природни савезници, јер, како написа пјесникиња за њих:

„Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани…“

Нека пронађу неке нове фондове, па да се покрене иницијатива за поновно удруживање двију фамилија. Нека буду браћа као некад, као у временима када је Мило оснивао „Вијести“. Тако ће ситуација бити чистија и јаснија за све, па и за оне који желе демонтажу Система, али који су још увијек збуњени односима двију фамилија.

//

Read Full Post »

Системски пицопевци

Код „Вукајлије“ (не „Вујаклије“ 🙂 ), могу се наћи духовите дефиниције пицопевца. Рецимо:

„Млад деран, жесток теоретичар, соњав практичар, мање корпулентан, више препотентан, а живи у заблуди да је ова релација супротна премда још увијек само пјевуши оду пици док је гледа на слици“, или нпр:

„Млад, зелен. Користи се када се неко курчи, а не зна гдје је бушан“.

Често ми се деси да „дијагонално“ ишчитам писаније разноразних пицопеваца, углавном другофамилијарне провенијенције (а има их прилично, јер је мирис новца – суштина дјеловања Друге фамилије – ипак најопојнији, мнозини), и њихов, у тим круговима тренутно веома популаран став (између осталих будалаштина), како је симпатисање руске улоге у актуелним глобалним превирањима одраз „полтронског ега“. У таквим ситуацијама се обично слатко насмијем 🙂 .

Како ли добро пронађоше те „проруске полтроне“ у ЦГ, другофамилијарни пицопевци? Дакле, у ситуацији када су се под притиском америчке корпоратократије свакојаке шуше и маруше, државолике творевине и организације на свјетској позорници накостријешиле на Русију, када полтронски црногорски режим уводи санкције словенској земљи (што другофамилијарни пицопевци подржавају или попут покислих кокоши прећуткују), неко се усуђује заговарати класичну замјену теза (како злоупотребљаван и ружан израз) да је подршка Русији, тј. у овом случају подршка стварању мултиполарног и праведнијег свијета – полтронска работа? А када њихове газде подржавају одрубљиваче глава и канибале у Сирији, када то одговара интересима прекоокеанских шефова, и послије пар мјесеци се тих истих екстремиста јавно одрекну, у тим ситуацијама другофамилијарни пицопевци опет изигравају ћутљиве покисле кокоши 🙂 ?

Доста сам писао о овим стварима, досадно ми је понављати, али је суштина очигледна: подржавати настајање мултиполарног свијета (што подразумијева беспоштедно супротстављање злочиначком НАТО-у, основном империјалистичком инструменту униполарности) јесте израз отпора, бунтовништва, дјеловања слободног човјека.

//

Read Full Post »