Трилатерална комисија, сорошевци и ратни хушкачи

Састанак Трилатералне комисије у Београду је једна од већих свињарија које су се десиле на овим просторима у посљедње вријеме.

Довољно је сазнање о томе ко је основао ову групу привилегованих технократа и парајлија: Трилатерална комисија је настала 1973. године на иницијативу Дејвида Рокфелера, а на идеју Збигњева Бжежинског и Хенрија Кисинџера. Сами тај податак даје неку почетну идеју о, прије свега, могућим етичким дометима ове групе привилегованих. Највећи дио расправа и планова ове групе је скривен од јавности (претежан дио је тајна и за саме чланове комисије), али је рецимо познато да је основни циљ обезбјеђивање глобалног вођства и хегемоније САД-а.

У мају 2014. године Комисија је објавила рад под називом „Engaging Russia: A Return to Containment?“ У њему је предложено низ мјера за економски рат против Москве. У том раду се не искључује ни оружани сукоб с Москвом, тј. општи рат.

Власти у Србији треба да буде јасно да се не може сједити на двије столице истовремено, а да је још теже сједити на педесет столица истовремено. Ако су те столице јако високе, послије кратког времена „балансирања“ позадина тресне о под таквом силином да ју је послије немогуће залијечити. Стратегија политичке и војне неутралности не подразумијева овакве свињарије, као што је понизно нуђење домаћинства састанку те опскурне и ратнохушкачке групе као што је Трилатерална комисија. (Сасвим друге ствари су – угостити делегације и предсједнике страних држава: Путина, Обаму, Меркел, итд; то су стандардне, природне и корисне активности земаља које теже политичкој и војној неутралности).

Срамота за Београд, за српску власт, а и за све оне очекиване госте из региона (ту је неизоставан био, наравно и монтенегрински диктаторчић).

——————–

Замислимо један паралелни свијет у којем би Русија, рецимо, имала једно 200 војних база широм свијета, од којих би најмногобројније биле оне које би окруживале њене супарнике (рецимо војне базе у Мексику, у Канади, широм Јужне Америке, базе у половини европских земаља). Да осим тога руске власти финансирају, на мање или више отворен начин, опозиционе или „револуционарне“ покрете у свим оним земљама које Русија може процијенити као будућег економског или војног такмаца. И наравно, да је у таквом паралелном свијету Русија од краја Другог свјетског рата имала на десетине војних интервенција „на свом рачуну“, уз милионе људских жртава, а које су јој омогућиле присвајање природних ресурса и енергената других земаља.

Е, у таквом „искривљеном“ свијету овај текст Џорџа Сороша (http://www.vijesti.me/forum/probudi-se-evropo-803417) имао би бар неку, минималну оправданост.

Иначе, Сорош је бјелосвјетски махер, берзански спекулант (човјек који је зарадио, или украо, милијарде долара „на ничему“), члан свих (полу)тајних друштава која кују мрачне планове за човјечанство, човјек који је финансирао све „наранџасте“ (тј, прозападне, а не аутохтоне) револуције широм планете. Он, рецимо, у овом чланку „сузе лије“ јер САД и ЕУ не третирају Русију на много ригорознији начин. Каже да гријеше што не мисле да је Путин = Хитлер. Сорош, дакле, тражи рат, општи рат (који по самој својој природи у овом случају мора бити нуклеарни). И ту се можда и крије стратегија тих мрачних умова са милијардама долара у џепу о рапидном смањењу броја становника на планети (са 7 на 1 милијарду).

Е, овакав текст се савршено уклапа и у уређивачку политику „Вијести“. И они са нарочитом беневоленцијом форсирају (или третирају) ауторе који су присталице жешћег курса и чвршће руке са Русијом. Јастребове. Сваки покушај тражења компромиса на глобалној сцени се у том амбијенту релативизује или неутралише. Таква средства информисања су у Италији звали „guerrafondai“.

Ратни хушкачи.

Read Full Post »

О Паради, Мигу, Живку и Живковим ликовима

Као што је наслов једног романа Тицијана Склавија, креатора „Дилана Дога“, на данашњи дан у Црној Гори, на улицама Подгорице – „Non è successo niente“, тј. ништа се није десило.

Рецимо, 2. новембра 1642. Швеђани су у другој бици код Брајтенфелда, у Тридесетогодишњем рату, побиједили аустријске царске трупе под надвојводом Леополдом, који је изгубио најмање 10.000 људи. А 2. новембра 1687, у побуни јањичара у Цариграду, збачен је са власти турски султан Мухамед IV, а на престо је дошао његов млађи брат Сулејман II.

Али на улицама Подгорице, 2. новембра 2014. – није се ништа десило. Заправо, дошло је до обнављања партнерства системских фамилија, Прве и Друге, разних нво-вчића и партијских војничића, њиховог стрпљивог чекања у НАТО колони, а под плаштом борбе за права хомосексуалаца, да се добије кило гранта или што боља позиција за цјеливање стражњице Јенкија. (Јер, као што лијепо данас примијети проф. Куљак, готово сви они који активно подржавају тзв. Параде поноса су исти они који активно промовишу злочиначки НАТО у ЦГ и клањају се металном „Милосрдном Анђелу“; и да је она геј, сигурно не би била у таквој колони, са – таквима; те двије ствари су итекако повезане, а повезују их грантови, двоструки стандарди али и поданички менталитет). То обнављање партнерстава поменутих елемената је сваке године на дневном реду, тако да је сасвим одговарајуће утврдити да се ништа није десило (макар не ништа ново).

Као што показују неке званичне статистике, тек сваки десети хомосексуалац подржава те „Параде поноса“, док остали сматрају да су контрапродуктивне, да нијесу организоване нити презентоване на одговарајући начин, да код иначе толерантног становништва својом нападношћу, форсирањем, неукусом, али и сазнањем о „западним донаторима“ узрокују повишену нетрпељивост према догађају. Укратко, да су контрапродуктивне за популацију чије би кршење права у теорији требало да штите. Али ето, нво-вчићи и системске фамилије не мисле тако, они „знају боље“ од већинске ЛГБТ популације, а та њихова сазнања су нарочито стимулисана изванредном „грант-понудом“ у тим приликама. „Они знају како“. Мило и Свето, Жељко и Мишко Перовић. Визионари.

Прије десетак година гледао сам на тв-у чувеног италијанског режисера Зефирелија, декларисаног хомосексуалца. Говорио је како, између свих осталих разлога, не подржава тзв. Параде поноса прије свега због самог назива манифестације, из којег произилази њена суштина. „Зашто бих ја, или било који други хомосексуалац, имао да будем поносан због самог мог сексуалног опредјељења?“, говорио је Зефирели. То је као да неки хетеросесуалац изјави да је јако поносан тиме што га привлаче особе другог пола. Зефирели је додао да неки хомосексуалац може бити поносан на себе „ако је сјајан хирург, инжењер, умјетник, итд“.

Али боље од њега и од свих осталих знају црногорски НАТО-грант системски визионари.

——————–

Дирнули су ме данас изрази подршке, неки срдачни али неки и њежни, које је градоначелник Подгорице Миго Стијеповић добијао од другофамилијарних НАТО-грант системских визионара, а све поводом његове активне подршке и учешћа на тзв. Паради поноса.

То је иначе екипица која је недавно, у очекивању устоличења њиховог кандидата за градоначелника Подгорице (који би им омогућио олакшано задовољење додатних привилегија које су временом погубили), са нарочитом страшћу и упорношћу исмијавала психо-физичке карактеристике Мига Стијеповића, његову писменост, стручност, етику и још много чега што овај режимски кловн посједује у репертоару.

Међутим, данас када је режимски кловн одлучио да заједно с њима закорачи златом поплочаним еуро-атлантским грантовским путем, уз одушевљење, бодрење и аплаузе амбасадора западних земаља (америчких колонија) – карикатурални Миго је наједном у њиховим очима постао, и из њихових уста се оваплотио, у једног неустрашивог и крајње симпатичног борца за права угрожених, у подгоричког Робина Худа.

Но, то смо и знали: колики су домети у принципијелности НАТО-грантоваца.

——————–

Ако ничем другом, нови идиотлук Мига Стијеповића је послужио да се оживи и актуелизује генијално стваралаштво Живка Николића, помало заборављено и запуштено у посљедње вријеме, као што се у Црној Гори традиционално запостављају ствари и појаве од највеће умјетничке вриједности.

Међутим, у поплави коментара који су преплавили друштвене мреже и портале овим поводом, у пљувању Стијеповића и валоризовању Николића (иако сам сигуран да бар двије трећине аутора тих коментара није било упознато са Живковим опусом, или га није разумијевало), предњачили су они, прије свих политичари, који су Стијеповића својим активним учешћем на лажним изборима довели на мјесто градоначелника, и који му боравком у лажним институцијама, у улози „опозиције“, пружају легитимитет. Који попут послушних пионира слушају Мигове кретенлуке у подгоричкој скупштини, као и садистичка исмијавања од стране Диктатора у државном парламенту. Зарад пара и привилегија, наравно.

То је Црна Гора из Живкових филмова, они су главни ликови, заједно с Мигом и компанијом.

Read Full Post »

Кукавичка „јуначења“

Наводио сам сличне ствари више пута, али увијек треба понављати: демолирање и паљење радњи Албанаца у Србији представља биједно и кукавичко понашање. Увијек се најлакше било „залијетати“ на оне који су бројчано или у сваком другом смислу слабији. Истина, на КиМ се десио погром, масакрирање српског становништва, свакодневно и систематски се покушавају уклонити све форме српског присуства: од Срба, њихове културе и духовности се не жели оставити „ни камен на камену“. Али том несрећном становништву треба помоћи, на све могуће начине, а не спроводити сличне несојлуке над Албанцима у Србији. Такву врсту кукавичког реципроцитета у насиљу над слабијима свако мора осудити.

Слично је и када се дешавају „геј прајдови“ (за које ја мислим да имају огромну штетност: за друштво, за институт породице, за све, па и за припаднике хомосексуалне популације) – када се „бојовници“ са безбол палицама намераче да истјерују правду на тим малобројним шетачима. А ријетко када видим те батинаше, у Црној Гори, да се одваже и оду на неки протест против диктаторског режима, или на неки други начин, јасно и јавно, покажу отпор злотворима, и јачима. Када заиста треба показати атрибуте.

—————————————————————————————————————–

Иако готово никад нијесам имао таквих искустава, увијек ми је на овим виртуелним просторима било интересантно с каквом лакоћом разни појединци, у жару полемичких борби, вријеђају неистомишљенике, па чак и пријете и заказују обрачуне. У 99% случајева од свега тога у стварности не буде ништа: разноразне „јуначине“ и када сретну на улици страну којој пријете, направе се „Енглези“, или с њом започну сасвим пријатељски разговор (тако ми је саопштавано за разне ситуације). А кад се врате „фејсбуцима“, опет се „појуначе“, па ударе по супарнику 🙂. Такви смо ми. А углавном они који на виртуелним просторима никада не пријете, а буду жестоко увријеђени и омаловажени од неког, у стварности подијеле шамаре или добре батине лајавцу, често и с правом по мом мишљењу (иако генерално насиље увијек треба осудити).

„Ја невјера никад био нисам,
Нит’ сам био нити ћу кад бити,
Него сјутра мислим на фејсбуцима
За виртуелну вјеру погинути…
А проклети Марко Цукербергу!
Сјутра јесте лијеп виртуелни данак,
Виђећемо у пољу фејсбуковском
Ко је вјера, ко ли је невјера!“

😀

Read Full Post »

Бака Јулија

На данашњи дан, 19. октобра, рођен је мој чукунђед, Краљ Никола 🙂.

Наравно, горња реченица је помало шаљива, иако у суштини исправна. Црна Гора је толико мала да су рођачке везе максимално испреплетане, тако да не сматрам неком нарочитом чашћу, нити се хвалим тиме, што су ми међу прецима Петровићи, црногорска владарска династија. Као и све европске династије, имали су својих мана и врлина. Од њих свакако цијеним највише св. Петра Цетињског и генијалног Његоша.

На избледјелој фотографији коју презентујем, налази се ујчевина мог оца, породица Радовић, и лијево, у бијелом, његова мајка и моја бака Јулија. Јулијина прабаба била је Јана, сестра књаза Данила и војводе Мирка и тетка краља Николе, и жена сердара Риста Бошковића. Јанина ћерка била је Видосава (коју је крстио руски кнез Долгоруков), њен син Милош, а Милошева ћерка моја бака Јулија. Ово је заправо прича о Јулији.

Моја бака Јулија била је изузетно племенита и даровита жена. Отац се сјећа да му је, као дјечачићу, мајка рецитовала стихове из Горског вијенца, којег је знала напамет, или пјесму Бановић Страхиња, прије успављивања. 1942, након самог почетка италијанске окупације, Италијани су са Требјесе гађали неке положаје у Брезовику, гдје су живјели моји. Једна граната је погодила моју баку Јулију. Била је једна од првих цивилних жртава фашизма у Црној Гори. Погинула је када је мом оцу било 8 година. Он данас има 81, али је још увијек сања, понекад. Волио бих да сам је упознао. Јесте патетично, али желим да нешто напишем о њој, па макар то била ова кратка ретроспектива.

(Што се тиче ове фотографије, на којој су Радовићи, ујчевина мог оца, ту се налазе, с лијева на десно: 1) Новица, др математике, 2) Радован, официр старе црногорске војске, 3) Милош, сељак, 4) Јана, жена Милошева, 5) Стеван, пуковник старе југословенске војске – дипломирао у Цариграду, 6) Драгутин – правник; сједе: 1) моја бака Јулија, 2) Плана (жена Марка Радовића), 3) Видосава (женаЖивка Радовића), 4) Драга Распоповић, 5) Јелена (жена Милоша Павићевића); леже: 1) Драгиша, учитељ, 2) Војислав, капетан прве класе (дјечачић), 3) Владо, професор књижевности.)

Read Full Post »

Кружок

Ево како другофамилијарне крпе за чишћење америчких ципела умију „лијепо и ефектно“ да напишу о Путину, рецимо:

„Након што је у петнаест година владавине успио да воздигне Русију, спаси ждралове све летећи поред њих као брижна велика мајка сибирских птица, излијечи тигрове, освоји Крим, спржи Источну Украјину, пресудно помогне приликом порођаја делфина, “сачува” Сирију, растури Грузију, а Чеченију претвори у “со соли руске”, гдје стотине хиљада људи тијелима формира руску заставу… руски предсједник Владимир Путин, први пут у овом миленијуму, узео је слободан дан. Многи су се питали хоће ли Русија преживјети један дан без Путина.“

Што се мене тиче, могао бих наћи доста замјерки начину владавине руског предсједника и независности њихових институција, између осталог и зато што нијесам идолопоклоник и не приклањам се било каквој врсти ауторитета, али када чујем режимске полтроне или другофамилијарне пицопевце како на Путину тренирају пљувачне жлијезде (притом и лажући масно, и обмањујући читаоце), а да притом не износе било коју врсту критике на рачун фашистичке западне корпоратократије и њеног војног инструмента – Металног Анђела Милосрђа, који су историјски гледано неупоредиво погубније и криминалније глобалне појаве, слатко се насмијем таквој њиховој „принципијелности“.

Имају другофамилијарни русофоби, тако, неки њихов кружок колумниста, обавезно једни другима честитају на „бритким“ текстовима, храбре се и одушевљавају међусобним достигнућима (а Татин Син је у том кружоку нека врста ауторитета). Њихова медијска присутност, на свим пољима, претјерана је до граница укуса, док је друштвени утицај и број сљедбеника њихових политичких рецепата занемарљив.

Принципијелност режимских полтрона и другофамилијарних пицопеваца зависи од мириса Долара, њиховог врховног божанства. Када га добро нањуше, постају примјерни бојовници Система и бранитељи свих његових тековина.

———————————————————————————————————————————————————-

Колумнисти НАТО билтена су толикој мјери запосједнути Путином да то почиње бивати и комично: рекло би се да ће им баћушка, од толиког бављења њиме, на нос исклијати, или да ће се једног дана организовати његово „истјеривање“ из њихових њежних тјелашаца. Након „Путинофилије“, данас имамо колумну „Путинољубље“, што је заправо иста ствар. Међутим, нека свако ради свој посао, кружок који се бави поменутим стварима је заправо за своје „племенито“ бављење добро плаћен. Али чути Брициног сина како теоретише о концепту војне неутралности, како помиње и „анализира“ мултиполарни свијет (ствари о којима нема појма, ни елементарног знања, лупа као Максим по дивизији), како прећуткује корпоративни фашизам – ствари су које појачавају поменути комични доживљај. Узалудно би било таквим егземпларима објашњавати, аналитично, корак по корак, аргумент по аргумент, макар неке елементарне ствари из горе поменутих материја – они ће остати забарикадирани у својој тупости, сујети и незнању. Ја сам покушавао, добронамјерно, са многима, и увидио да се ради о залудном послу.

Read Full Post »

„Фали подршка Запада“

Ево како НАТО билтен спинује јавност: за успјешан народни бунт „фали подршка Запада“.

Покушавају да код народа усаде тезу да је било која врста отпора тиранији немогућа и неефикасна без подршке западне корпоратократије. Заговарају правило да свака могућа револуција мора бити „наранџаста“.

Што се тиче „критичне масе“, управо бојовници Друге фамилије чине све што је у њиховој моћи да се она не достигне, горе поменутим спиновањем јавности (злоупотребљаван израз, али у овом случају одговарајући):

– када наша група ОДР-ГН организује марш мира и против рата у Сирији, тада НАТО медијске армаде то покушавају да омаловаже, па умјесто 100 учесника и објективног извјештаја са скупа преброје „20 шетача“;

– када наша група успије да окупи људе свих вјера и нација, па и различитих идеолошких увјерења око неких најмањих заједничких садржалаца демократске провенијенције и антисистемског карактера (направимо нешто што нико прије нас није успио) – тада системски бојовници спинују о „ћириличним и светосавским отпорашима“ с једне стране, или о „дукљанским бунтовницима“ с друге (зависно од околности); и читав тај прљав посао раде, понеко вођен сујетом а понеко са задатком, разбијајући антирежимску енергију пропагирањем лажне „грађанске“ приче, умјесто да доводе људе у антисистемски и искрени антирежимски табор, јер је јасно да нам једино сабирање и слога у овако подијељеном друштву може скинути овај јарам с грбаче;

– када се након сваке нове Милове изборне смијурије системски бојовници „досјете“ да се једино методама бојкота и отпора може угрозити режим, они тада вјешто „избјегну“ да помену да управо те методе ова група годинама заговара, избјегну и да се „поспу пепелом по глави“, а истовремено и саме те методе покушавају да обесмисле и да их упакују у системску амбалажу;

– … итд, итд…

Но, зар се нешто друго могло очекивати? Систем ће све учинити како би се одржао, неће бирати средства. Али ми имамо снагу слободне мисли, принципе, упорност. Зато ћемо тријумфовати.

Бојкот, дисконтинуитет, отпор! ОДР-ГН!

Read Full Post »