Смрт краља

Синоћ је умро краљ Саудијске Арабије, Абдулах. Џон Кери је изнимно тужан, те говори о саудијском краљу као о „храбром партнеру у борби против насилног екстремизма, и важном промотеру мира“. И ЕУ плаче. Шарлијевци из Друге фамилије су вијест пренијели уз овај наслов: „Преминуо судијски краљ модернизатор“.

Иначе, прије свега неколика дана, под влашћу овог „модернизатора“, једној жени у Саудијској Арабији је јавно одрубљена глава. Из трећег пута, јер мачета није била довољно наоштрена. У јануару ове године већ је јавно погубљено 10 особа у овој „оази мира“ (како је зову западњаци и шарлијевци). Осим одрубљивања глава, за смртну егзекуцију у Саудијској Арабији (а смртна казна се често одређује без икаквог процеса) користи се и каменовање, а каткад и стријељање. За нека, наводна, криминална дјела не примјењује се смртна казна, већ преступнику само одсијеку руку, или ногу. Јавно бичевање је предвиђено за најблаже преступе. Жене се сматрају нижим бићима, много чега им је забрањено, нпр. вожење аутомобила. Ова земља је глобални симбол репресије, а покојни краљ Абдулах је био кључни актер у сијању хаоса у цијелом региону и његова политика је одговорна за неколико стотина хиљада мртвих у свега неколико година.

Но, западне корпорократе и њихове слуге из Милојебине, разноразни шарлијевци и натовци, на све ове ствари ће затворити очи и изговорити магичну формулу: „пуј пике, не важи“, јер је Арабија, јел’те, глобални савезник фашистичке западне корпоратократије пребогат нафтом. Један монструм ће се, из њиховог пера, преобратити у модернизатора и реформатора. Али ће зато домаћи шарлијевци да се помаме у осуди „грозног Путина“, неког тамо Гадафија или Асада, или каквог несрећног новоруског политичара.

Шта рећи о њима, о њиховој „новинарској етици“? Ништа, све се зна.

Свакако, мислим да је поновно уједињење Прве и Друге фамилије све изгледније и ближе. Интензитет народног противљења НАТО-у у Црној Гори је толики да ће инострани ментори двију фамилија инсистирати на њиховом формалном уједињењу и груписању НАТО армада у Милојебини. Једно вријеме су ментори мислили да њихови фаворити могу бити и у сукобу, наслађујући се ишчекивали резултате интерфамилијарних пљувачина, скандала, изношења прљавог веша, али је ђаво у међувремену однио шалу – НАТО је на најнижим могућим гранама. Истина, диктатора у шаци држе и Руси, али је стисак западних корпорократа неупоредиво јачи, с обзиром на то да имају много више уцјењивачког материјала, тако да ће Двометрица у једном тренутку морати да преломи.
Другофамилијарци једва чекају прелом и повратак на пређашње стање међуфамилијарног склада; њихова врста принципијелности најрадије иде за мирисом новца. Они се, суштински, ни у чему и не разликују од Прве фамилије; теме и области њиховог истомишљеништва су општепознати. Мило ће у једном тренутку, истина невољно, одвојити мало веће парче торте за другофамилијарне рођаке и ствари ће доћи на своје мјесто: опет ће из тог амбијента у њему бити пронађен извјесни „демократски капацитет“ и потенцијал да се земља води у еуроатлантске интеграције. Можда се пронађу и неки компромиси, покрену нова, креативна решења међу фамилијама, покуша се с новим преварама и збуњивањем грађанства; све је могуће – битно је само да се паре сложе и „поштено“ расподијеле.

Уједињење двију фамилија треба бодрити, подстрекивати, за то навијати. Неопходно је рашчишћавање простора, одвајања жита од кукоља. Па и ако нијесмо сигурни да је на једној страни искључиво жито, за ове америчке слуге и плаћенике непобитно можемо утврдити да су кукољ. И ратни хушкачи. Тада ће и народ бити мање збуњен, ситуација ће бити чистија, као и сама борба за ослобођење наших простора.

Read Full Post »

Шарлијевци

Друга фамилија одаје пошту страдалим француским колегама, што би било за похвалу да су у неким ранијим околностима, и приликом неупоредиво већих трагедија, знали да се понашају на истовјетан начин. Међутим, за црногорске НАТО армаде двоструки аршини су модус вивенди. И операнди.

Рецимо, само у једној од америчких агресија на једну суверену земљу, оној на Ирак (која је почела 1993, а за изговор је имала лажне доказе о ирачком посједовању оружја за масовно уништење), као посљедица њихове интервенције погинуло је око милион и по цивила, Ирачана. Да ли су тада НАТО-другофамилијарци парадирали са картонима на којима је било исписано: „Ја сам Ирачанин“? Не, наравно, јер су – НАТО. Ако се њихова солидарност ограничава само на колеге, зар међу тих 1.500.000 људских жртава америчке агресије није било и новинара? Зар нијесу бомбардоване и медијске куће (као и у Србији, рецимо)? Јесу ли парадирали са картонима „Ја сам Либијац“? „Ја сам Авганистанац“? „Ја сам Сиријац“?

Нијесу. Када је ОДР-ГН са слободним грађанима у Подгорици организовао мировну шетњу против америчке агресије на Сирију, другофамилијарци не само да нијесу подржали мировни скуп, већ су у штуром новинском извјештају петоструко умањили број учесника. Прижељкивали су тада, додворавајући се америчкој амбасади испред које смо протестовали, да Американци „поклопе“ и Сирију. Срећом, жеља им се није испунила, до агресије није дошло и милиони живота су спашени. Они су побрници НАТО-„демократије“, НАТО-„солидарности“.

Сада су сви Шарли. Ко вас не зна, скупо би вас платио…

Иако треба бити изузетно опрезан приликом изношења судова о тако осјетљивим питањима, као што је „Ко заиста стоји иза напада на Шарли Ебдо?“, већина релевантних извора указују на то да су моји почетни осјећаји, као и упоредна историјска искуства која сам узео у обзир, били исправни – тј. да су западне обавјештајне службе и њихови послодавци имали пресудну улогу.

Наравно, када изнесете овакве претпоставке постајете аутоматска мета системских и мејнстрим медија и њихових пискарала, који ће покушати да вас дисквалифукују уобичајеном фразом о „теоријама завјере“. Прича о „теорији завјере“ је данас постала одраз у огледалу онога што је некада била. Заправо, посезање за „теоријскозавјерским аргументом“ у данашњим временима је нека врста одбрамбеног плашта за разноразна системска шкрабала којим се они покрију када год се нађу у шкрипцу, притиснути конкретним доказима или здраворазумским претпоставкама у било којој врсти диспута. Када се не досјете било чега смисленог што би могли казати или исписати, а што би било алтернатива ћутању које је паметније у тој ситуацији, системска шкрабала завапе: „А, то су теорије завјере уосталом, и ја нећу…“

Француски новинар и политичар Тиери Мејсан, експерт за активности исламских терористичких организација, проучавао је дјеловање атентатора у Паризу, њихов висок професионализам, разлоге за напад и многе друге компоненте и дошао до закључка да је највјероватнија могућност да су спонзори напада они који желе да изазову грађански рат у Француској, а да су ово први кораци у том смјеру. Исти они који су изазвали грађански рат у Југославији, Украјини, итд. А циљ изазивања грађанских ратова би био покушај одржања глобалне хегемоније која је озбиљно уздрмана. Дакле, спонзора атентатора Мејсан налази у Вашингтону.

Што се тиче сатиричних илустрација магазина Шарли Ебдо, мада то није основна тема мојих осврта о проблематици, а и не узимајући у обзир у овој прилици отворену подршку француског магазина корпорократској ратној машинерији у разним околностима, видио сам јуче једну њихову насловницу (а боље би било да нијесам), која приказује Свето тројство хришћанства на толико недоличан начин, да ја никада до сада нијесам уочио ништа ниже, одвратније, ужасније, богохулније. Мислим да и нијесам вјерник, да би ми једнако било лоше, и једнако бих се ружно осјећао, погледом на такве бласфемије, које неизмјерно вријеђају и понижавају све цивилизоване људе.

Наравно, овим не желим рећи: „добили су шта су тражили“ – нико нема права узимати животе људима, и ово је једна ужасна трагедија. Међутим, слобода изражавања не треба да значи и слободу унеређивања по свему и свачему, па и по религијама. Зато се и у овој области „сатире“ – унеређивање по религијама – треба одредити шта заправо значи слобода изражавања и на који начин детектовати њену злоупотребу. Знам, није лако. Ако ти манифестовањем своје наводне слободе понижаваш и унижаваш људе који вјерују у нешто, а који ти ништа нијесу урадили, чиниш да се осјећају лоше, да плачу, угрожаваш им здравље и скраћујеш живот – ти нијеси никакав сатиричар већ један обичан насилник. С оловком.

Read Full Post »

Етичко питање

Бесомучно копирање метода, захтјева и циљева групе ОДР-ГН од стране системске опозиције у посљедње вријеме би било прихватљиво и пожељно (ми заправо од њих годинама и тражимо да подрже наше „рецепте“), ако не би било парцијално. Јер, прави рецепт може имати успјеха само ако су присутни сви есенцијални зачини и компоненте.

Рецимо, захтјев ОДР-ГН за формирањем прелазне, техничке Владе (који су преузели) мора пратити тотални бојкот, како лажних избора, тако и лажних институција. Изласком из институција које нијесу настале на основу слободне воље грађана они би не само делегитимисали такве изразе Милове самовоље и крађе, већ би и сопственим подржаваоцима и грађанству показали да су заиста у служби народа, а да нијесу ушли у политички живот ради незаслужених пара и привилегија које су до сада добијали од диктатуре.

Такође, уз циљ ОДР-ГН – први слободни избори у историји ЦГ (који су преузели), мора се додати и преиспитивање поријекла имовине (тачка 6), како би се одагнала сумња о покушају успостављања крње демократизације. Без лустрације нема правде.

Ипак, у овој форми плагијатства (које би било пожељно, како рекох, да је комплетно) системска опозиција је, као и обично, највише заказала у односу према режимским странкама и НАТО-у. Тако, прије пар дана вођа најјачег опозиционог савеза говори о „опозиционој кондицији“ коју било који субјект који би им се придружио мора посједовати, да би одмах потом још једном позвао бљутави режимски, шовинистичи, клептократски СДП да им се придружи! Неко би помислио да се ради о лапсусу, ако не би био упознат са претходним истовјетним, дуго понављаним изјавама Лекића. Заиста – дно. Други примјер: данас читам како један други главешина ДФ-а позива у заједничку антирежимску акцију НАТО бојовнике. Истина, они су већ формално у коалицији са одређеним НАТО армадама, али таква изјава у овом тренутку и геополитичком контексту представља додатно морално посрнуће. Дакле, још једно дно.

Што се антисистемског покрета тиче, иако је познато вриједи поновити: ми у било ком теоретски замишљеном, најширем могућем облику антирежимског удруживања, не можемо сарађивати са подржаваоцима НАТО интеграција. Јер се, по нашем мишљењу, ради прије свега о етичком питању, и таквом сарадњом бисмо пљунули како по нама самима, тако и по нашој дјеци. Ево како сам недавно на једном округлом столу говорио о тој ствари:

„Овдје се ради прије свега о етичком питању, у односу на које су сва друга занемарљива. О томе да, умјесто да расправљамо о начинима распуштања НАТО-а и о нашем учешћу у том процесу, ми овдје говоримо о сврсисходности уласка Црне Горе у злочиначки војни савез. Свјестан сам, међутим, моћи и утицаја плаћеничке категорије у Црној Гори, коју чини претежан дио системских протагониста, којој је етика на самом дну љествице приоритета. О таквој категорији пише и Пекић у “Златном руну”, и назива је Његованима: душа и Бог као духовне, и бесплатне, вриједности конвенирају Његованима док се не сукобе са гвозденим законима и потребама Фирме; чим се то догоди, те вриједности се показују као сметња. У евентуалном конфликту, предност се апсолутно даје Фирми, тј. трговачком интересу; “он је био изнад свега”. Тако се показује да је, заправо, Фирма једино право његованско божанство. Другим ријечима, црногорским НАТО плаћеницима се Етика показује као сметња.“

Read Full Post »

Неколике претпразничне цртице

Неколике претпразничне цртице:

– Госпођа министарка је коначно утврдила да је за њу „случај завршен“: након опсежне истраге, сви докази до којих је дошла упућују на то да је једног енглеског истраживача с грчким именом њен научни рад – „Destinations’ competitiveness tourism“ у толикој мјери импресионирао да је успио да конструише времеплов, врати се у прошлост и да тај исти рад објави прије ње под својим именом. Господин Бухалис је тренутно познат као једини званични „путник кроз вријеме“, а госпођа министарка је изјавила да има поуздане доказе да је ова „покварена и изопачена“ личност учествовала у још неким мијењањима историје. Можда га и пријави „Сенату Универзитета Медитеран“.

– НАТО је прије пар дана званично завршио мисију у Авганистану, али та објава није задовољила црногорско Министарство одбране, па је госпођа Пејановић-Ђуришић Буш најавила нову мисију црногорске војске у тој азијској земљи: „Одлучна подршка“ (Resolut Support). Црногорски елитни војни одреди још увијек се нијесу заситили „извоза демократије“. Црногорски „Весели диктатор“ је прибавио толике количине те демократије да се она једноставно мора непрестано извозити, на све стране свијета, а монтенегрински командоси су најпогодније средство за обављање те племените мисије.

– Особље црногорских болница с усхићењем, али и страхопоштовањем, позира са „најсрећнијим диктатором на свијету“ који је дошао да их посјети. Увијек може ваљати таква фотографија за ухљебе. Истовремено, „јуначки и часни“ љекари се солидаришу и протестују због „скандалозног привођења њихових колега“, иако су (како примијети једна моја пријатељица) заборављали да штрајкују и протестују испред болница због недостатка љекова и асепсола. Но, каква год да је ова радна категорија, неупоредиво је боља од осталих: замислимо какве ли су нам тек остале?

– „Најсрећнији диктатор на свијету“ приредио је у Вили „Горица“ новогодишњи коктел на тему: „на измаку успјешне године“. Економски раст је, тврди диктатор-весељак, као и сваке године – континуиран, а отворена су и нека додатна „поглавља“. Диктатор је помазио представнике правосудне и других институција које контролише, наздравио амбасадорки Сју-Кеј и увјерио је да све иде по плану. Главешине системске опозиције такође су приредиле новогодишње коктеле, ждерале, рончиле и наздрављале свим „изборним побједама“ које су успјели остварити. Поручили су вјерним гласачима „да се држе и да ће можда једног дана и они тако прослављати“ („кад на врби роди грожђе“, примијети проф. Радуловић, „што је у блиској будућности сасвим реално, уз модерне технологије генетички модификованих биљних организама“).

Read Full Post »

Шампион јавног информисања Милојебине

Након што су ме неки пријатељи обавијестили како ме је омиљени Милов новинар недавно дуго помињао у својој радио-емисији, моја прва реакција је исказивала забринутост и одмах сам упитао да ли је „шампион јавног информисања“ Милојебине којим случајем ишта позитивно изнио о мени. Након што су ме пријатељи увјерили да тако није било, да је таква врста компромитације избјегнута (тј. да је Милов кербер о мени говорио искључиво негативне ствари), одахнуо сам и стање благе забринутости се претворило у осјећај који је нешто између равнодушности и благог задовољства. У „Шћепану Малом“ можемо наћи:

„да таквизи за мном добро зборе,
за мене би то погрда била;
ал’ кад такви за мном зло говоре,
ја се тијем дичим и поносим“.

Истина, Достојевски је лијепо примијетио да „ако си се упутио према циљу, и путем почео да застајкујеш и камењем гађаш сваког пса који на тебе лаје, никада нећеш стићи на циљ“. Међутим, некада је друштвена обавеза осврнути се на дјеловање појединаца чије је медијско улизништво према Господару добро плаћено, као и њихово слуганство јачима, моћнијима и најгорима. Њима је природа добро наоштрила покварењаштво и неваљаство. Њихова поквареност је таква да се може упоређивати само са њима самима, постали су имућни у покварењаштву; у том смислу су превише гадни, а да би се ту могло нешто додати, али посједују способност вјештог укривања: ухватити их у њиховом покварењаштву је често исто што и „ухватити пламен машицама“ (као што пише Андре Жид у „Ковачима лажног новца“).

Ево како сам прије пар година коментарисао интервју који је „назависни“ новинар направио са својим Господаром (емисија је емитована непосредно након хапшења Маровићевог брата, а у оквиру ње Ђукановић је, неочекивано и за најпажљивије истраживаче његових делиријума, лика и дјела, понудио и „коначно решење“ за једну националну заједницу у Црној Гори):

„Чујем да је овај независни, објективни, неустрашиви новинар имао један од својих уобичајених наступа, какве има пред моћницима. Прича се да је Диктатору све “скресао у брк”, да му није дао мира до самог краја емисије, да Милета није могао дисати од њега, већ се све презнојавао и муцао притиснут константним пресингом храброг Шуковића.

Каква храброст, каква одважност, какав стил – који чини човјека – и то каквог човјека, сазданог од неке специфичне материје (кажу, такав је по читавом тијелу, као Слеџ Хамер). Његова жеђ за истином, једнак третман свих саговорника (нема код њега никакве протекције “ни по бабу, ни по стричевима”, већ он шиба бескомпромисно по свима), а истовремено и непрестана тежња за успостављањем плуралитета информација – чине од њега оно што јесте – монтенегринског шампиона јавног информисања.

Ипак, неки злобници тврде да је синоћ, након што су дискретно поменута јучерашња хапшења, и након Миловог баналног и очекиваног коментара да “институције” треба да обављају свој посао – наступила општа бјежанија по студију, како од стране новинара тако и од саговорника, да би се избјегла тема Маровићеве реакције на хапшење брата и сарадника. Веле, новинар је стопирао ту тему, како би се позабавио занимљивијом и актуелнијом темом европских интеграција. Али шта да се ради, злобници к’о злобници, не мијењају се…

Прича се и да је Диктатор био на висини задатка, да је чак и надмашивао себе у неким тренуцима. Након прошлогодишње изјаве да “број Срба у државним институцијама (5% умјесто 32%) одговара њиховим компетенцијама”, у овој прилици је нашао за сходно да још више обрадује српску заједницу, неким новим порукама. Кажу да је, у сасвим неочекиваном и алтруистичком заносу, понудио “коначно решење” за српску заједницу у ЦГ (на њемачком – “Endlösung”), коментаришући “неразумљиву” бригу Србије за своје сународнике ријечима: “ДА СЕ СЈЕТЕ КРАЈИНЕ!”.

Кажу да је одважни новинар у толикој мјери био опчињен значењем и племенитошћу Ђукановићеве поруке, да је заборавио и да је прокоментарише.“

Read Full Post »

Америчка амбасадорка, Његош, цикличност историје…

Америчка амбасадорка у ЦГ је „импресионирана“ послушношћу црногорских вазала, а управо полтронске потезе којима су ове године домаћи властодршци осрамотили земљу коју заступају „за вјеки вјеков“, она лицемјерно истиче као примјере регионалног „лидерства“ (да – лидерство у понизности):

„Из перспективе САД, импресионирана сам значајнијом лидерском улогом коју је Црна Гора предузела ове године, посебно када су у питању глобална питања, укључујући санкције Русији, заустављање одлива екстремних бораца на страна ратишта широм свијета и партнерство са другим земљама при гласању у Уједињеним нацијама“.

Цикличност историје је једна заиста фасцинантна ствар: не само да догађаји, током одређених историјских циклуса, на микро и макро плану, знају да коинцидирају до најситнијих детаља, већ је сличан случај и са друштвеним амбијентима, стањима. Ограничимо се у овој прилици, рецимо, на наш (или наше) народе, на однос Европе према нама, на процес евроинтеграција и саму природу ЕУ, на креирање колонија на нашим територијама од стране западне корпоратократије, на вазалске односе, наш поданички менталитет, недостатак самопоуздања и вјере у себе, на самоподцјењивање и недовољну самосвијест, на разједињеност… Узмимо, дакле, све то у обзир и размотримо ријечи нашег генијалног Његоша (а нико под капом небеском и у Млијечном путу неке ствари није могао боље, прецизније, вјеродостојније исказати од њега).

Љуба Ненадовић је у „Писмима из Италије“ забиљежио Његошев разговор с једним енглеским лордом у Италији, у оквиру којег му владика каже (наводим по сјећању, не дословно):
„Ја видим надгробну плочу своју, на којој стоји записано – ‘Овдје почива владика црногорски који није дочекао ослобођење свог рода, а ви и мртву турску руку држите под нашим грлом’…“

Владика у пјесми „Спровод праху Симе Милутиновића“ између осталог наводи:
„… Славенство је проста маса…“
„… Што је наше – све је лоше…“
„… Туђега смо свагда робови…“

Његош, у писму једном тршћанском пријатељу, пише (обратимо пажњу како ефектно одговара госпођи Сју Кеј Браун, како карактерише потезе Ђукановића и осталих црногорских главешина-западних вазала, системских играча и свих НАТО промотера):

„Е, сиромаси Славјани, што би Европа без робова да јој није њих?… да им срећа није поклонила Славјане. Да, наше је племе наспрам других народа као проча (друга) животиња, и ко има више стадо – он је богатији. Ко се иколико сумњао да нијесу Славјани рођени за ропство, нека данас њино пословање види. Може ли што гадније на свијету бити од њине сљепоће? Ја се свагда чудим и нигда се начудит не могу како неким људима може постидно ропство толико драго бити!“

Да, вазалски еуроатлантисти ће на горе наведене ствари, покушавајући да прикрију стварну природу и ефекте сопственог дјеловања и занемарујући историјске цикличности, одговорити на уобичајен и лукав, али већ провидан начин: „доста нам је ‘гуслања’, будимо прагматични и ‘модерни’ а не епски настројени, послушајмо развијеније и потчинимо им се…“ Амбијентом шире, обнављају, потврђују правило да народ није способан одлучивати о сопственој судбини, да његова улога у свему мора бити пасивна. А суштина је у томе да они за своју про-западну „прагматичност“ добијају паре и привилегије, док народ „добија“ продубљивање сиромаштва и додатне невоље, јер одлуке се доносе не у његовом интересу, већ у корист иностраних ментора и господара.

Read Full Post »

Системски еурофанатици

Неко је ипак демантовао да је Њемачка поставила нове услове Србији „за отварање поглавља“ (застаните за тренутак, покушајте да се одвојите од свега чиме вас мас-медији свакодневно бомбардују, и замислите у коликој мјери је понижавајућа та формула – „услови за отварање поглавља“). Но, ја не вјерујем у тај деманти, јер Њемачка у просјеку мјесечно фабрикује 5-6 нових услова за Србију, успијевали су да реализују толики број нових услова да се некада дешавало да неки стари не буду ни преведени на српски а Швабе већ катапултирају нове, па би било неозбиљно кварити тако лијеп просјек. Уз толики број услова неко је већ започео књигу – „Услови за Србију, поглавља и остале зајебанције са балканским колонијама“. Иако нико не вјерује да ће Њемци икада испоставити финални услов, упућенији износе како је посљедњи услов већ написан, и како се он састоји у томе да сви српски руководиоци пољубе у задњицу делегацију европских технократа. Вучић је и за тај услов чуо, изјавио да треба бити прагматичан и наћи „најрационалније могуће решење“: можда понудити компромис Њемцима да се цјелива „тамо гдје их сунце не грије“ само половина делегације европских технократа. Браво за Њемце и остале еуропејце, и то кажем без икакве ироније, нека се наставе иживљавати, јер ако немаш минимум поштовања према самом себи и народу којег заступаш, никад те нико неће цијенити. Важи за Србију, за Црну Гору и за све остале.

Када сам на групи ОДР-ГН поставио анкету с питањем: „Да ли се залажете за улазак Црне Горе у ову, и овакву, Европску Унију?“, за мање од 24 сата је гласало преко 200 чланова групе.

Од тога, 98% је било против уласка у ЕУ.

Наравно да мишљење чланова наше групе не одсликава, нужно, већинско мишљење у друштву поводом овог питања (јер смо ми и раније имали евро-скептична становишта), али резултати јесу индикативни, бар у оном дијелу: шта антисистемски сектор мисли о питању. С друге стране, огромна је, и неприродна, дискрепанција између ових резултата и оних које нам сервирају званичне агенције, што ме наводи на закључак да се може довести у сумњу вјеродостојност истраживања службених агенција. Вјероватно варају, као и до сада.

Било како било, све парламентарне странке у ЦГ здушно и здруженим снагама подржавају улазак у ову, и овакву, ЕУ, у тај банкстерски и технократски ентитет чији примарни циљ није, како вријеме и искуство показују, просперитет грађана Европе, већ приватни и финансијски интереси разноразних парајлија и моћника. Актуелна ЕУ са Европом братства, правде, слободе и једнакости нема додирних тачака, већ се ради о ентитету који омогућава диктатуру банкстера, а та диктатура је у великој мјери под контролом војно снажнијег банкстерског и корпорократског ентитета – САД-а. Како то да се ни у једној парламентарној странци није, макар у минималној мјери, изњедрила каква мисао евроскептицизма, ако се већ ради о тематици која рађа различита мишљења (а ова наша анкета пружа један од доказа за то)? Одговор је лак: јер су све те странке, од прве до посљедње, под одлучујућим утицајем и контролом истог тог банкстерског ентитета, као и његовог прекоокеанског покровитеља. Слично је и са већином НВО и медија у ЦГ. Систем.

Понудићемо другачију визију решавања друштвених проблематика.

Read Full Post »

Дјечији парламент

На другом телевизијском каналу Милојебине управо је на програму „Дјечији парламент“.

Дошла су, дакле, дјеца у црногорску „Скупштину“, питања која су им старији припремили постављају посланицима и министрима: поштују се процедуре, атмосфера је раздрагана, министри одушевљени, шаље се једна ведра евро-атлантска порука иностранству. Шаље се слика једног модерног парламента, који функционише.

У више наврата писао сам о црногорском „Парламенту“ и не бих у овој прилици био опширан: укратко, његов састав је резултат свих покрадених избора које је спроводио диктаторски режим уз помоћ својих „институција“. Режимлије које су његов дио су направиле савршен преварантски и криминални механизам у оквиру којег успијевају и имају водећа мјеста у држави њихови пријатељи, кумови, рођаци, одани партијски војници. Исмијавајући било коју врсту меритократије, газећи по њој, режимлије пружају све могуће привилегије одбраним али медиокритетским егземпларима, док стручни или радни и савјесни људи који су одбили да буду дио криминалног механизма остају без посла или примају мизерне плате. У оквиру таквог „Парламента“ улога опозиционих представника је да диктаторском режиму пружају легитимитет, да режимским партијама које би на основу дводеценијског пустошења друштва морале бити проглашене криминалним организацијама и забрањене – пруже демократско рухо пред европским институцијама. Системска опозиција одбија да напусти лажне институције, покрене протесте и непослушност: самим тим саму себе проглашава системским играчем због којег смо сви ми сиромашнији, дискриминисанији, неслободнији, а за такву своју улогу добија паре и привилегије.

Данас се у такав преварантски и криминални системски механизам укључују дјеца. Манипулише се њиховом невиношћу. Мало је рећи: срам вас било, занавијек. Дјецу вам нећемо опростити.

Read Full Post »

Колико кошта Слобода?

Данас сам чуо једну интересантну причу из прве руке која је многима, вјерујем, позната: један бивши режимски функционер, сада покајник, ми је појашњавао један метод режимске крађе на изборима, једноставан али веома ефикасан.

Прије свега, свима је јасно да људски материјал који дпс-овци користе за трговину душама, тј. за заокруживање на Миловим „изборима“ листе ДПС-а од стране оних који је у другим околностима никада не би гласали, има различит цјеновник, различите тарифе. Данас ми је покајник испричао случај једног „тврђег ораха“, тј. човјека који је на почетну понуду ДПС-активисте од 50 евра по члану породице одговорио како је он „частан човјек који се никада не би продавао“, а слично је реаговао и на наставак лицитације и понуду од 100 евра. Када му је понуђено 200 евра, он је наглас прокоментарисао да би то испало 1000 евра за његових 5 гласачких чланова породице, како је то добра сумица и понуду прихватио. Акција се наставила тиме што је ДПС-активиста купљеном човјеку предао 5 испуњених гласачких листића, са заокруженом листом ДПС-а, уз договор да након изласка из гласачке кабине он тај унапријед испуњени листић убаци у гласачку кутију, док би у свом џепу оставио неиспуњен листић који би узео на гласачком мјесту и који би накнадно предао ДПС-активисти, као доказ учињене крађе. У томе је, дакле, цака; и тиме падају у воду приче како и купљене особе у тренутку гласања могу да изневјере трговину и гласају неку другу листу, како је то немогуће касније утврдити. Не – они морају представити доказ о успјешној трговини, а горе описани је један од једноставнијих начина.

Покајник је потврдио и остале ствари које знамо: уколико не упали предизборна крађа, наставља се са изборном, а ако ни она у неким ријетким приликама не пружи жељени резултат, спроводи се постизборна крађа (свјеже примјере постизборне крађе имали смо на локалним „изборима“ у Никшићу и Подгорици, рецимо). Режимски механизам је перфектан, територија и број становника су мали, изузетно погодни за контролу и немогуће је прећи баш сваки ниво режимских крађа и режимског насиља; то системска опозиција савршено добро зна, али умјесто учешћа у политикама отпора и бојкота, које у оваквој ситуацији једине могу дати резултат, они зарад пара и привилегија збуњују сопствене бираче и пружају режиму легитимитет. У том смислу би се могло рећи да је Милојебина држава која има најсрећнију опозицију на свијету. Ништа не ризикују, а све имају. Паре и привилегије. Непромјењиви су и несмјењиви попут режима и с њим у симбиози. Пресијецање вишедеценијског зачараног системског круга им не одговара, јер то значи ризик, а тај концепт им је стран. Умјесто у име народа, дјелују у име сопствених задњица диктатори и диносауруси системске опозиције. Фотеља им је статус-симбол, не би је дали ни за зјеницу ока свог. Желе да се раји представе другачијим од режима, а у суштини су у свему исти. Што је системска опозиција у јаднијем стању, то су диносауруси јачи. Боје се одвајања од фотеље, боје се да ће прилијепљена задњица од одвајања претрпјети нежељене посљедице. Партијски полтрони који их након сваког „изборног“ неуспјеха одржавају у фотељама су још гори од њих. Системска опозиција је, дакле, дио проблема, не дио решења.

Ипак, има и код нас људи који пролазе кроз тешке економске ситауације али који нијесу имали горе описаних искустава са режимским активистима – трговцима душа. Којима се купац ни у једном тренутку није усудио да приђе, јер је знао да је посао узалудан, и да не постоји сума којом би се такви појединци могли купити. То таквим појединцима треба да служи на част, јер значи да су макар нешто у животу добро одрадили, да су одбранили достојанство. Али то истовремено и побија теорију да апсолутно све има цијену и да се апсолутно свако може купити.

А ја се питам: колико кошта Слобода?

Read Full Post »