Ново уједињење Прве и Друге и буђење народа

Мислим да је поновно уједињење Прве и Друге фамилије све изгледније и ближе. Интензитет народног противљења НАТО-у у Црној Гори је толики да ће инострани ментори двију фамилија инсистирати на њиховом формалном уједињењу и груписању НАТО армада у Милојебини. Једно вријеме су ментори мислили да њихови фаворити могу бити и у сукобу, наслађујући се ишчекивали резултате интерфамилијарних пљувачина, скандала, изношења прљавог веша, али је ђаво у међувремену однио шалу – НАТО је на најнижим могућим гранама. Истина, диктатора у шаци држе и Руси, али је стисак западних корпорократа неупоредиво јачи, с обзиром на то да имају много више уцјењивачког материјала, тако да ће Двометрица у једном тренутку морати да преломи.

Другофамилијарци једва чекају прелом и повратак на пређашње стање међуфамилијарног склада; њихова врста принципијелности најрадије иде за мирисом новца. Они се, суштински, ни у чему и не разликују од Прве фамилије; теме и области њиховог истомишљеништва су општепознати. Мило ће у једном тренутку, истина невољно, одвојити мало веће парче торте за другофамилијарне рођаке и ствари ће доћи на своје мјесто: опет ће из тог амбијента у њему бити пронађен извјесни „демократски капацитет“ и потенцијал да се земља води у еуроатлантске интеграције. Можда се пронађу и неки компромиси, покрену нова, креативна решења међу фамилијама, покуша се с новим преварама и збуњивањем грађанства; све је могуће – битно је само да се паре сложе и „поштено“ расподијеле.

Уједињење двију фамилија треба бодрити, подстрекивати, за то навијати. Неопходно је рашчишћавање простора, одвајања жита од кукоља. Па и ако нијесмо сигурни да је на једној страни искључиво жито, за ове америчке слуге и плаћенике непобитно можемо утврдити да су кукољ. И ратни хушкачи. Тада ће и народ бити мање збуњен, ситуација ће бити чистија, као и сама борба за ослобођење наших простора.

Народ се, генерално, али прије свега код нас, мора мало више активирати, ангажовати, покренути. И данас, као много пута до сада, чух причу међу пријатељима, типа: „… та ствар је завршена, то одлучују више сфере, узалудно је ангажовати се…“. Мислим да сам успио својом аргументацијом, макар дјелимично, натјерати те људе да још једном поразмисле о тим стварима. Да ништа није завршено нити одлучено, да много чега зависи од њих самих, да су они сами, прије свих, кројачи сопствене судбине. Дефетизам је, деценијама већ, у разним облицима, утицао на пустошење наших снова; ушао је и у моду – они који нијесу дефетисти у друштву важе за „демоде“ индивидуе. У великом броју случајева је представљао и сигурно уточиште за неактивност, неку врсту алибија за пасивност. А истина је, једна и једина, да се за слободу и за бољи живот мораш изборити. Не очекуј да то неко други учини умјесто тебе, јер такво размишљање води у пропаст тебе и другога, већ се удружи с другим и дјелај. Почни макар ситним корацима, ради то на свој начин, али дјелај. Слобода Народу.

Read Full Post »

Посјета Змије Тачија

Када је римски император Калигула на бизаран начин одлучио понизити сенаторе, како би што лакше тадашњи принципат трансформисао у оријенталну деспотију, свог омиљеног коња Инцитата именовао је за сенатора. Након тога је сенаторе и друге великодостојнике присиљавао да коњу одају разне почасти, а према Светонију Инцитата је намјеравао прогласити и конзулом.

Ова ситуација ме, дијелом, подсјећа на моћ, осионост и безобразлук америчке корпоратократије, која је доскора чинила свакаква непочинства по свијету, масакре и злочине, понижавала народе и газила међународно право. Како је Калигула третирао сенаторе, тако је САД третирао остатак човјечанства. Амерички империјализам је у толикој мјери био бизаран и безобзиран да су догурали дотле да једног гангстера, убицу и зликовца, терористу, мучитеља и силоватеља, као што је Хашим Тачи, начине министром некакве њихове државолике творевине. А оне који им се нијесу повиновали, или који нијесу били дио њихове игре, елиминисали су по кратком поступку или су их приводили њиховим неправедним судовима. Сумрак цивилизације.

Срећом, многе ствари су се временом промијениле, хегемонија заснована на моћи која није имала потпуно економско покриће почела је да се урушава, а појавио се и Баћушка, који је у једном тренутку ударио штапом о земљу и рекао: „Овуда нећеш проћи“. Шта ће бити са мултиполарним свијетом остаје да се види, али је извјесно да је вријеме „шерифовања“ и глобалног унеређивања по народима прошло.

А змију отровницу треба згазити.

Убрзо ће се у Подгорици срести двије змије, два стара другара. Разговараће се о уобичајеним стварима: унапређивање бизниса с органима, дрога, бијело робље, итд. У свјетлу драматичних догађаја у Паризу змије ће се обратити партнерима из ЕУ са предлогом да се пооштре санкције Русији, а Србији испоставе нови захтјеви и глајнц нових 5-6 „поглавља“.

Предвиђен је и одлазак у америчку амбасаду, гдје ће Сју Кеј одликовати змије Орденом Медлин Олбрајт другог степена, за успјешно обављен американ џоб.

Како су ми слатки и дражесни другофамилијарни „грађански“ аналитичари који протест против косовског кољача и силоватеља (који је истовремено и протест против криминалне америчке корпоратократије која га је произвела), према традиционалној матрици, проглашавају „скретањем са животних тема и проблема“.

А шта ћемо са онима који више немају „животних проблема“, јер им је Змија одузела животе, господо „грађански“ шовинисти?

Вратите се у мишје рупице и макар ућутите, бандо лицемјерна

И каква је то полиција, молим вас, која обезбјеђује и штити парадирање једног убице дјеце, старих и нејачи, зар у обављању сопствених дужности не постоји нешто што се зове ПРИГОВОР САВЈЕСТИ?

Имамо ли информације да је иједан припадник црногорске полиције уложио приговор савјести и рекао: „не желим да учествујем у обезбјеђивању парадирања убица и кољача, не желим да ме до краја живота прати лелек ближњих убијене нејачи“? Да ли ће макар један полицајац рећи – „у овој свињарији не желим да учествујем“?

Видјећемо, сјутра ћу их питати.

На посјету терористе Тачија Подгорици данас се осврнуо и омиљени режимски списатељ – срце медено, бивши Кривокапићев савјетник за мржњу, шовинистику и нацистику, морални лилипутанац и „с корита на корито“ стваралац – Андријаш Никлондруидис. Ево о чему, између осталог, пише режимско чедо:

„Данас се од власти очекује да успостави пуну правну државу по упутима Европске уније, а од просрпске опозиције да прихвати чланство у НАТО-у. Од тога ко ће прије одустати од опирања неминовном зависи ко ће у будућности држати полуге власти у Црној Гори. Долазак Тачија у Подгорицу лијепа је прилика да се и једни и други, а успут и власти у Београду, присјете цијене заблуде да опирање историјским нужностима може имати другачији исход осим пораза.“

Наравно, долазак Змије у Подгорицу за Никлондруидиса је „лијепа прилика“: отровнице се привлаче, али и терористичке склоности пузајућих организама. Док је Тачи свој тероризам, а и друге врсте криминала, директно и лично аплицирао на терену, млађани списатељ је преферирао износити апологију тероризма (наравно, искључиво усмјереног против српске популације, попут свог змијског рођака). Прије 3 године Никлондруидис је у једном ауторском тексту, контемлирајући једно умјетничко вече у Бањалуци, изволио написати да би

“цивилизaциjски искoрaк биo и дa je Бoлe упoтриjeбиo динaмит и пушкe кoje je сaкриo у двoрaни у кojoj су глaвaри, духoвници и умjeтници прoслaвљaли двaдeсeтoгoдишњицу пoстojaњa РС”.

Дакле, терористички акт и масовна погибија тих људи и дјеце присутних у дворани би представљали цивилизацијски искорак за монтенегринског „с корита на корито“ списатеља? (А није био први пут да је списатељ одобравао и призивао терористички метод за решавање неког његовог “проблема”: у једној другој прилици је, сав усхићен, изјавио како би „био почаствован ако би његов рад био инспиративан за било коју фундаменталистичку групу, било исламску или протестантску“). Свака част млађаном списатељу, човјек понекад помисли да је досегао одређене лимите, знамо већ чега, а он увијек изнова изненади аудиторијум неким новим “рекордом”!

Да је овоме и оваквима мало више моћи, можемо ли замислити на шта би личила цивилизација, како би изгледао тај свијет Андријаша Никлондруидиса? Како би појединци, групе и народи нестајали с лица земље, као да их никада није ни било, упоредо са “цивилизацијским искорацима” замишљеним у глави млађаног списатеља?

Пошто се ових дана пише о тероризму, ето мог малог осврта на тему, Змију Тачија и млађаног Никлондруидиса.

Read Full Post »

Напад на Шарли Ебдо

Иако треба бити изузетно опрезан приликом изношења судова о тако осјетљивим питањима, као што је „Ко заиста стоји иза напада на Шарли Ебдо?“, већина релевантних извора указују на то да су моји почетни осјећаји, као и упоредна историјска искуства која сам узео у обзир, били исправни – тј. да су западне обавјештајне службе и њихови послодавци имали пресудну улогу.

Наравно, када изнесете овакве претпоставке постајете аутоматска мета системских и мејнстрим медија и њихових пискарала, који ће покушати да вас дисквалифукују уобичајеном фразом о „теоријама завјере“. Прича о „теорији завјере“ је данас постала одраз у огледалу онога што је некада била. Заправо, посезање за „теоријскозавјерским аргументом“ у данашњим временима је нека врста одбрамбеног плашта за разноразна системска шкрабала којим се они покрију када год се нађу у шкрипцу, притиснути конкретним доказима или здраворазумским претпоставкама у било којој врсти диспута. Када се не досјете било чега смисленог што би могли казати или исписати, а што би било алтернатива ћутању које је паметније у тој ситуацији, системска шкрабала завапе: „А, то су теорије завјере уосталом, и ја нећу…“

Француски новинар и политичар Тиери Мејсан, експерт за активности исламских терористичких организација, проучавао је дјеловање атентатора у Паризу, њихов висок професионализам, разлоге за напад и многе друге компоненте и дошао до закључка да је највјероватнија могућност да су спонзори напада они који желе да изазову грађански рат у Француској, а да су ово први кораци у том смјеру. Исти они који су изазвали грађански рат у Југославији, Украјини, итд. А циљ изазивања грађанских ратова би био покушај одржања глобалне хегемоније која је озбиљно уздрмана. Дакле, спонзора атентатора Мејсан налази у Вашингтону.

Што се тиче сатиричних илустрација магазина Шарли Ебдо, мада то није основна тема мојих осврта о проблематици, а и не узимајући у обзир у овој прилици отворену подршку француског магазина корпорократској ратној машинерији у разним околностима, видио сам јуче једну њихову насловницу (а боље би било да нијесам), која приказује Свето тројство хришћанства на толико недоличан начин, да ја никада до сада нијесам уочио ништа ниже, одвратније, ужасније, богохулније. Мислим да и нијесам вјерник да би ми једнако било лоше, и једнако бих се ружно осјећао погледом на такве бласфемије, које неизмјерно вријеђају и понижавају све цивилизоване људе.

Наравно, овим не желим рећи: „добили су шта су тражили“; нико нема права узимати животе људима, и ово је једна ужасна трагедија. Међутим, слобода изражавања не треба да значи и слободу унеређивања по свему и свачему, па и по религијама. Зато се и у овој области „сатире“ – унеређивање по религијама – треба одредити шта заправо значи слобода изражавања и на који начин детектовати њену злоупотребу. Знам, није лако. Ако ти манифестовањем своје наводне слободе понижаваш и унижаваш људе који вјерују у нешто, а који ти ништа нијесу урадили, чиниш да се осјећају лоше, да плачу, угрожаваш им здравље и скраћујеш живот – ти нијеси никакав сатиричар већ један обичан насилник. С оловком.

Read Full Post »

Брус Ли

Брус Ли је тога дана у џеповима имао велику количину поштено зарађеног новца, јер је намјеравао да обрадује породицу и купи дјеци вриједан поклон. Када је то сазнао Градски силеџија, окупио је 10 уличара који су га беспоговорно слушали, опремили су се шипкама, чакљама, ножевима а и ватреним оружјем (у случају потребе) и упутили ка Брус Лију с намјером да му отму новац али и да га измасакрирају, обогаље, како би онемогућили његову евентуалну будућу узвратну акцију. Убрзо су га сустигли на улици и напад је почео.

Наравно, Брус Ли не би био оно што јесте да у првим тренуцима агресије није употребио софистициране технике најубојитије борилачке вјештине: шипке и ножеви противника нијесу биле од користи и у првих 30 секунди окршаја половина агресора се већ нашло на земљи, у несвјесном стању. У том тренутку Брус Ли је подигао руку и узвикнуо, обраћајући се Градском силеџији: „Ја вас не дирам, нити желим да вам отмем било шта. Нећу вам дозволити да отмете моју имовину. Оставите ме на миру.“ Окренуо се, и кренуо даље. Градски силеџија је био збуњен, није очекивао овакав слијед догађаја – претходне акције су ишле „као по лоју“. Размишљао је који би могао бити најефикаснији његов сљедећи потез. Шака му је кренула ка ватреном оружју које му је било за пасом…

Када су сазнали за ову епизоду, припадници црногорског режима, Друге фамилије, НВО сектора, НАТО-љевичара, грађанских „забрањено за псе и Србе“ покрета, нашли су се у чуду. „Зар се на такав начин третира Градски силеџија, тај фини и часни момак“ – питали су се. „Откуд Брус Лију право да се брани, и то на такав, непримјерен начин? Зар то није некултурно и дрско, зар таква самоодбрана није нека врста ауторитарног понашања? Зашто се супротстављати Градском силеџији кад је он небројено пута показао своју ширину и доброту, а најбољи је за себе? Да су сви третирали Градског силеџију на тај начин, зар би он био оно што јесте данас, примјер и узор?“ У овом кружоку забринутих праведника било је и оних који су били чак праведнији и објективнији од осталих: они су реално проучили епизоду, консултовали стручну литературу и дошли до закључка да се и Брус Ли и градски силеџија морају подједнако осудити. Обојица су криви, не треба стати ни на чију страну (али са Градским силеџијом треба очувати добре односе – потчињености). Ипак, и поред ових малих разлика у погледима на епизоду (које указују и на неисцрпан демократски капацитет и слободу мишљења режимско-другофамилијарног кружока), сви су били сагласни у оцјени да се Брус Ли мора казнити. Ако то буде коначан став Градског силеџије.

Read Full Post »