Мислим да је поновно уједињење Прве и Друге фамилије све изгледније и ближе. Интензитет народног противљења НАТО-у у Црној Гори је толики да ће инострани ментори двију фамилија инсистирати на њиховом формалном уједињењу и груписању НАТО армада у Милојебини. Једно вријеме су ментори мислили да њихови фаворити могу бити и у сукобу, наслађујући се ишчекивали резултате интерфамилијарних пљувачина, скандала, изношења прљавог веша, али је ђаво у међувремену однио шалу – НАТО је на најнижим могућим гранама. Истина, диктатора у шаци држе и Руси, али је стисак западних корпорократа неупоредиво јачи, с обзиром на то да имају много више уцјењивачког материјала, тако да ће Двометрица у једном тренутку морати да преломи.
Другофамилијарци једва чекају прелом и повратак на пређашње стање међуфамилијарног склада; њихова врста принципијелности најрадије иде за мирисом новца. Они се, суштински, ни у чему и не разликују од Прве фамилије; теме и области њиховог истомишљеништва су општепознати. Мило ће у једном тренутку, истина невољно, одвојити мало веће парче торте за другофамилијарне рођаке и ствари ће доћи на своје мјесто: опет ће из тог амбијента у њему бити пронађен извјесни „демократски капацитет“ и потенцијал да се земља води у еуроатлантске интеграције. Можда се пронађу и неки компромиси, покрену нова, креативна решења међу фамилијама, покуша се с новим преварама и збуњивањем грађанства; све је могуће – битно је само да се паре сложе и „поштено“ расподијеле.
Уједињење двију фамилија треба бодрити, подстрекивати, за то навијати. Неопходно је рашчишћавање простора, одвајања жита од кукоља. Па и ако нијесмо сигурни да је на једној страни искључиво жито, за ове америчке слуге и плаћенике непобитно можемо утврдити да су кукољ. И ратни хушкачи. Тада ће и народ бити мање збуњен, ситуација ће бити чистија, као и сама борба за ослобођење наших простора.
Народ се, генерално, али прије свега код нас, мора мало више активирати, ангажовати, покренути. И данас, као много пута до сада, чух причу међу пријатељима, типа: „… та ствар је завршена, то одлучују више сфере, узалудно је ангажовати се…“. Мислим да сам успио својом аргументацијом, макар дјелимично, натјерати те људе да још једном поразмисле о тим стварима. Да ништа није завршено нити одлучено, да много чега зависи од њих самих, да су они сами, прије свих, кројачи сопствене судбине. Дефетизам је, деценијама већ, у разним облицима, утицао на пустошење наших снова; ушао је и у моду – они који нијесу дефетисти у друштву важе за „демоде“ индивидуе. У великом броју случајева је представљао и сигурно уточиште за неактивност, неку врсту алибија за пасивност. А истина је, једна и једина, да се за слободу и за бољи живот мораш изборити. Не очекуј да то неко други учини умјесто тебе, јер такво размишљање води у пропаст тебе и другога, већ се удружи с другим и дјелај. Почни макар ситним корацима, ради то на свој начин, али дјелај. Слобода Народу.