Двије Сребренице

Разбили су заједничку државу, изазвали све ратове, уништили економије наших земаља. Али још увијек нијесу задовољни. Невјероватне су брзина и ефикасност којом западне корпорократе успијевају наново да распирују мржње, подјеле и нетрпељивости код балканских народа. Када год осмисле неки нови злокобни пројекат, они експресно припреме терен. Све су прилике да нас опет чека нека трагедија, нажалост. Док већина народа не схвати да се не треба наивно препуштати хушкању западњака, већ мислити својом главом, самостално одлучивати о сопственој судбини, тежити истинском помирењу.

Писао сам у више наврата о ужасној трагедији која се десила Бошњацима и Муслиманима у Сребреници прије 20 година, осуђивао тај гнусни злочин и једну од најмрачнијих епизода у скорашњим ратовима. Писао сам и о разним другим злочинима чије су жртве били припадници разних народа, јер невине жртве никада нијесам дијелио по националности и вјероисповијести. „Будимо људи“, говорио је наш Патријарх.

С друге стране, ужасни, гнусни злочини који су почињени над српским становништвом главешине западне корпоратократије не само да никада не осуђују, већ их и не помињу. Такво њихово игнорисање српских трагедија дио је једног глобалног пројекта о преуређењу односа на Балкану по њиховој вољи и замисли, а Трибунал у Хагу (или, како га многи називају – „Трибунал за Србе“, тј. „НАТО Трибунал“, најнеправеднија правосудна институција у историји) њихов је фундаментални инструмент за остварење таквог пројекта. Такво лицемјерје и неправедност западних корпорократа, дакле, нешто је смишљено и одавно планирано. Ако било ко од њих помене какав злочин над српским становништвом, то се може узети као изузетак, ексцес, инцидент. Неусвојена британска резолуцијау УН о Сребреници такође је била дио таквог пројекта.

Када се сваке године организују обиљежавања страдања сребреничких Муслимана, све те високе делегације свјетских политичара (међу њима и црногорска) пролазе у повратку поред мајки настрадалих Срба из Братунца, хиљада њих које су масакрирале трупе Насера Орића. Пролазе ћутке, окрећући главу на другу страну. Те мајке плачу, ридају за својом дјецом, али на њихов плач се нико не обазире. Њихове сузе, њихов бол, њихови јади вриједе мање од бола других мајки. Њихова настрадала дјеца вриједе мање… Наравно, странци се понашају на тако огаван начин јер слиједе горе поменути пројекат, док „домаћи“ политичари имитирају те гадости лицемјерја и нечовјештва јер су оне „у складу са еуроатлантским интеграцијама“. Пих, каквих моралних патуљака има, каквог људског шљама, без мрвице хуманости, да човјек често зажали што се родио на овој планети.

Нека је вјечни помен свим жртвама ратова на просторима бивше Југославије.

Read Full Post »

Америчка демократија

Дивна ли је та америчка демократија: републиканском кандидату Џебу отац и брат су били предсједници САД (и једном и другом су пустошење Ирака и милиони убијене ирачке дјеце међу блиставим тачкама у „сивијевима“). Ова породица америчких нафташа, чији су чланови увијек имали пуне џепове зелембаћа али коефицијент интелигенције испод просјека, сада се, ето, досјетила да је дошао ред на малог Џеба. Амбиција је ни мање ни више него 3 предсједника из редова нафташке породице медиокритета Бушева. Машала.

На страни америчких Демократа, женица још једног кретенског предсједника је одлучила да настави тамо гдје је Бил стао. Бил, који прије бомбардовања наше земље није умио да покаже на географској карти просторе које ће „третирати“ милосрдни Анђео, који је недавно приликом доласка у Црну Гору захвалио на гостопримству „дивним Македонцима“ и који је тугу због интелектуалне инсуфицијенције покушавао да ублажи оралним задовољавањем у Овалном студију. Хилари је ту да настави мужевим стопама, само што је за разлику од супруга и од Обаме још милитантнија и опаснија.

Све у кругу пар породица… Демократски, него шта. Фино нам се пише…

Read Full Post »

Дани НАТО културе

10/06/1999 – 10/06/2015.

Генералном секретару НАТО, Столтенбергу, у Подгорици треба уручити ову разгледницу о „Данима НАТО културе“ у нашој земљи. Ту је и осиромашени уранијум да нас свакодневно подсјећа на Дане НАТО културе.

Столтенберг се враћа на мјесто злочина, на дан када су завршили њихову криминалну мисију с неба (увијек су вољели да се поигравају датумима и симболима, попут њихових домаћих промотера), уз НАТО „ратно витештво“ притискања дугмића. Замислите, како су „дражесне“ биле те њихове игрице: притиснеш дугмић – и разнесеш нечије дијете, притиснеш дугмић – и осакатиш нечију мајку, притиснеш дугмић – и испоручиш осиромашени уранијум који ће увесељавати становништво наредних милион година.

Но, да не третирамо емотивно ове проблематике; знате, ми емотивци којима је жао побијене дјечице смо страшно глупи људи. Треба приступити питању рационално, те одлучити улазак у НАТО, а самим тим започети и рат са Русијом, и тако направити од себе мету и запечатити сопствену судбину за „вјеки вјеков“. Ех, моји мали, слатки „НАТО-рационалци“: када би вам неко демонстрирао колике сте туке и кретени, да ли бисте својом „рационалношћу“ то могли да појмите? Сумњам, чудна је та ваша рационалност.

Платите одштету, ниткови.

Материјална штета у НАТО бомбардовању СРЈ је огромна. Настала је у току 78 дана интензивних ваздухопловних удара, при чему је погинуло око 2.500 људи, од чега 557 цивила, док је око 12.500 рањено. Тадашња власт је проциjeнила да је риjеч о око 100 милијарди долара, док је Г17 проциjенила на 29,6 милијарди долара.

Лaжно и oд рeжимa нaручeно „изражавање жаљења“ (што свакако није ни извињење) ниje дoвoљно. Прoцeсуирajтe злoчинцe кojи су нaрeдили бoмбaрдoвaњe цивилних циљeвa и пoбили нaшу дjeчицу. И плaтитe oдштeту, ниткови. Дакле, потребна је најприје озбиљна, комисијска расправа на тему висине одштете коју НАТО мора да плати правном сукцесору СРЈ, као и породицама жртава. Te ћe вaм зaхтjeвe испoстaвити нeкa нoвa влaст, кoja ниje издajничкa нити вaмa пoтчињeнa.

Никада нећемо заборавити злодјела НАТО аждаје нити наше жртве.
Никад у НАТО.

Read Full Post »

Антонио

Разговарао сам јуче дуго с мојим старим другаром из Италије. Дотакли смо се разних тема, оживјели лијепе успомене, али прије свега размотрили актуелну геополитичку ситуацију. Сложили смо се у констатацији да тренутна геополитичка криза, нарочито након дешавања у Украјини, својим ризицима превазилази тзв. „Кубанску кризу“ и да се свијет, нажалост, налази у предворју једног већег сукоба, у којем није искључена ни употреба нуклеарних арсенала супарника, НАТО-а и Русије, а можда и још понекога.

У једном тренутку Антонио ми рече:

„Какву срећу ви из Црне Горе имате што се у овој суморној ситуацији не налазите ни у једном од супротстављених војних блокова. Ваша неутралност вам гарантује, у било којем развоју ситуације након могућег почетка ратних дејстава, да сачувате становништво, да немате разарања ваших градова и индустрија. Знам да сте, уз Србију и остале земље бивше Југославије, током деведесетих имали горка искуства из ратних дешавања, али сте у овој ситуацији, силом прилика, заиста испали прави срећковићи. Коло среће се окреће – завидим вам! Камо среће да моја Италија смогне снаге да изађе из НАТО-а – надам се да ће се то убрзо десити“.

Одговорих му, гласом пуним туге и разочарања:

„Ех, мој добри Антонио, све би то било лијепо и охрабрујуће за нас, али, нећеш ми вјеровати – наши властодршци, уз подршку разних политичких, медијских и НВО фактора, покушавају да земљу, противно вољи народа, агресивном кампањом угурају управо у један од супротстављених блокова, којем припада и твоја земља, у НАТО.“

Антонио ми није повјеровао, мислио је да се шалим. Разумио је да НАТО жели нас, али да наша влада жели НАТО у данашњој ситуацији – то му је изгледало противно елементарној логици и здравом разуму. Када се увјерио да се не шалим упитао ме је чему тај мазохизам властодржаца, чему то куповање карте за пропаст, зашто улазити у ратне вихоре ако већ имаш прилику да одабереш другачији пут? Рекох му, укратко:

„Не знам ни сам, мој добри Антонио, има вјероватно мноштво одговора, али суштина је у сљедећем – интереси тих људи се не подударају са интересима народа. Њих не интересују евентуалне народне патње, они су већ ‘продали вјеру за вечеру’.

Антонио је остао збуњен и помало тужан, али сам такво његово стање прекинуо и промијенио ријечима:

„Не брини друже. Нећемо им дозволити“.

Никад у НАТО – Слобода Народу.

Read Full Post »

Отупити оштрицу?

Свакодневна дешавања потврђују оно што смо у оквиру групе ОДР-ГН упорно тврдили, мјесецима уназад. Настанак ових нових странака, а ради се о пројекту иностраних центара моћи са незаобилазним домаћим „извођачем радова“ – Мишком Перовићем, десио се са превасходним, примарним циљем:

ДА СЕ ОТУПИ ОШТРИЦА НАРОДНОГ ОТПОРА УЛАСКУ У НАТО.

Тој тези не иду у прилог само ови заједнички наступи пред америчким званичницима и усаглашавање реторика лидерчића нових странака. Ријеч је прије свега о једној унапријед одређеној стратегији: рецимо, покрет УРА се отворено и агресивно залаже за НАТО. На другој страни, бирачка тијела ДЕМОС-а и Демократа су отворено против НАТО-а, али је задатак руководстава тих нових странака да такво мишљење и вољу сопственог бирачког тијела неутрализују, „санирају“.

Сјетићемо се приче о режимским механизмима за поткрадање бирачке воље на разним изборима и референдумима. За сваки тип, врсту гласача они су примјењивали диференциране методе. Рецимо, за оне за које су знали да никада не би гласали за режим, али да им је социјална ситуација таква да би можда прихватили, уз одређену надокнаду, да не изађу на гласање, заједно са члановима породица, користили су посебну врсту убјеђивања, а и цјеновници купопродаје душа су били различити.

На сличан начин инострани центри моћи третирају руководства новоформираних странака: рецимо, они знају да ДЕМОС и Демократе не би могли отворено пропагирати НАТО, али им је сасвим довољно да се лидери обавежу да неће учествовати у отпору злочиначком војном савезу. Извањци рачунају да таквом пасивношћу руководстава новајлија већ значајно слаби народни отпор уласку у ратни савез. Па се онда појављују апсурдне приче, из уста новонасталих лидерчића, како „НАТО проблематика дијели народ“, како „тиме не треба да се баве политичари“, како је то да ли ће земља ући или не у НАТО „шеснаеста рупа у свирали друштвених приоритета“, итд.

Стратегија је јасна. Као што у филму „Матрикс“ сваки новонастали вирус креиран од стране вјештачке интелигенције има своју сврху и циљ, тако и код нас сви нови системски ентитети имају унапријед одређене задатке. На нама је да остварење такве стратегије онемогућимо, јер од спречавања уласка у НАТО зависи будућност наше дјеце, наша безбједност, наша економија, очување мира. Слобода Народу.

Read Full Post »

Изборити се за могућност

Замислите неке дугогодишње, прекаљене антирежимске активисте и борце против мафије, који су због својих активности отпуштани са посла у овом ауторитарном и дискриминаторском систему, који су својим писанијама против режима и мафије ризиковали животе, који су пребијани на улицама, на којима су често протестовали против неправде, који су хапшени и малтретирани због своје борбе за боље и праведније… Вјерујем да би се и међу таквим људима – из скромности или из спознаје да они и поред све те активности још увијек нијесу попут Чегеваре, у ванинституционалној дјелатности, нити попут Фалконеа, у институционалној – добар дио замислио прије него што би јавно, обраћајући се мафијашким и режимским противницима, изговорио сљедеће:

„Не можете ме зауставити! Можете ми живот прекинути, али ме никако, осим тако, не можете спријечити да побиједим криминал, корупцију, сиромаштво, непотизам, подјеле и све оне пошасти које сте нам сервирали…“

Да, такве ријечи није изговорио нико од горе наведених антирежимских активиста, већ једно мени симпатично момче које је ушло у политику прије пар година, које нико до сада није видио на улицама, на антирежимским протестима, нити памти његове анализе стања у болесном друштву, које још увијек нема „пепела на му..“ да тако нешто изговори, али које само себе јавно истиче као ударну песницу борбе против криминала, корупције, сиромаштва, итд. Наравно, није проблем у овом неумјереном и ничим заслуженом истицању сопствене улоге код млађаног Бечића, није проблем у првом лицу једнине, није проблем ни у прављењу маскенбала од конгреса нове партије (то су неке ствари за критику које су безазлене). Проблем је у томе што ова, као и преостале нове партије, умјесто да раскид са дојучерашњим партијским колегама и стварање нових страначких ентитета искористе за отпочињање суштинских политика дисконтинуитета са Системом, настављају да ходају утабаним системским стазама.

Да би се темељно очистила једна лијепа кућа, која дуже од двије деценије није чишћена, не могу се слојеви прашине гурати испод тепиха. Тако ћемо добити исту количину прљавштине, која ће само бити мање видљива. Мора се ићи ка формирању независне опозиције, коју неће усмјеравати нити финансирати инострани центри моћи, коју неће свакодневно промовисати медијски концерн Друге фамилије који је под контролом тих истих центара. Јер се тако иде ка лажним, а не суштинским промјенама, тако се учествује у наставку симулације. Да би се покушала остварити програмска начела нових и традиционалних опозиционих странака (пуњење празних фрижидера, борба са корупцијом, непотизмом, итд.), прво се мора изборити за МОГУЋНОСТ. Изборити се за могућност избора, изаћи коначно из зачараног круга Матрикса, из претполитичког друштва које инострани центри моћи шминкају „демократским“ карминима, приказују га онаквим какво није зарад неких сопствених интереса.

Не може се избјегавати изјашњавање о злочиначком НАТО-у (опет по налогу иностраних фактора); не може се та прича стављати у други план ако је већ режим учинио примарном (јер у таквој ситуацији неизјашњавање иде наруку режиму). Не може се тај „врућ НАТО кромпир“ пребацивати у руке грађана без икаквог преузимања одговорности (баналном фразом: „наш став је да грађани треба да донесу одлуку“); као да питање учлањења у злочиначки НАТО не вуче за собом будућу безбједност земље (драматично урушену у случају уласка), економске политике (да ли ће се земља препустити пљачкашкој неолибералној економији и дужничком ропству, или ће почети да гради нове фабрике, покрене привреду сопственим капацитетима), то да ће амерички војници имати дозволу да некажњиво силују и убијају наше сестре и дјецу…

Знам да је одређен број мојих пријатељица и пријатеља, искрених опозиционара, приступио овој, а неки и другим новоформираним партијама. Многи од њих неће благонаклоно гледати на овакве моје интервенције, али се ствари морају рећи. Временом ће схватити, ако до сада нијесу. Не исказати ове ствари имплицира саучествовање у системским баханалијама. Стога ће Покрет Слобода Народу и постојати, између осталог: да настави да усмјерава, да буде корективни фактор. Погрешан курс, наставак танцовања на проклетим стазама Злог Система од стране новонасталих партија може нас коштати још доста деценија безнађа и неслободе. Нашу дјецу, прије свих.

6 тачака, господо моја драга, прво реализација 6 тачака, а потом све остало.

Read Full Post »

„Само ти, синко, ради свој посао“

Деси ми се понекад да у оквиру дебатовања заговарача и противника уласка ЦГ у НАТО чујем како противници изговарају „куртоазну“ и баналну формулу упућену НАТО промотерима, типа: „поштујем твој став, иако се не слажем…“. Такве системске тривијалности у комуникацији тобожњих неистомишљеника код мене изазивају, у најмању руку, осјећај гађења.

Ја став НАТО промотера у ЦГ не поштујем. Штавише, ставове и дјеловање НАТО плаћеника и ратних хушкача и профитера презирем. Да би се неки став поштовао, макар се са њим и не слагали, он у себи мора садржати барем обрисе етичке компоненте, а мора постојати и добра намјера онога који такав став износи. У супротном, нема се ту шта поштовати.

Када сам прије извјесног времена учествовао на једној трибини, питао сам националног координатора за НАТО интеграције (Гарчевића, родом из Мурина) како је могао на дан страдања муринске дјечице и цивила да велича војну организацију која је ту дјечицу побила, да ли га је срамота, да ли је могао макар тог дана да ућути, да направи паузу у промовисању. Одговорио ми је, укратко:

„Ја радим оно у шта вјерујем, а када радите оно у шта вјерујете, нема датума када то не радите. Обављам свој посао“.

Његов одговор сам прокоментарисао на одговарајући начин, а истовремено помислио:

„Само ти, синко, ради свој посао“.

Ево мог излагања на тој трибини:

„На досадашњим дебатама о питању уласка Црне Горе у НАТО, противници и заговорници учлањења размјењивали су разне врсте аргументација, безбједносне или економске природе, и оне су више пута понављане. Ипак, нема сумње да је етичко питање у било којој врсти аргументација кључно. У односу на њега сва остала су секундарна.
Управо су на аргументе против уласка који произилазе из етичке компоненте НАТО промотери нарочито алергични, тј. на њих немају никаквог одговора. Рецимо, атлантска војна организација, која је формално основана са искључиво одбрамбеном сврхом, временом је прерасла у агресивни ратни савез чији је циљ прије свега заузимање туђих природних ресурса и енергената. И који приликом испуњавања такве мисије прави ратне злочине широм планете. Црна Гора, која је и сама била жртва такве НАТО мисије, учлањењем у НАТО аутоматски би постала саучесник у сваком будућем злочину који ова војна алијанса направи. Ове ствари су општепознате a на њих НАТО промотери у Црној Гори немају одговора нити коментара. За разлику од њих један од најпознатијих свјетских социолога Имануел Волерстин има, и он пише о потреби земаља да изађу из атлантске војне организације и истиче сљедеће: „Крај НАТО-а био би први корак ка оздрављењу и опстанку планете“.

О етичкој компоненти говорио сам на једном претходном скупу, док ћу данас пажњу посветити аргументацији безбједносне природе, коју сам такође често третирао у својим текстовима, али за коју ми се чини да одређени сегменти друштва и даље немају довољно разумијевања. За такво недовољно разумијевање аргументације о томе зашто НАТО није гарант стабилности и безбједности наше земље, нити региона великим дијелом су крива средства информисања, тј. системски медији који, у служби НАТО пропаганде прикривају одређене информације. Навешћу само неколико примјера, можда не и најзначајнијих, неких актуелних дешавања на глобалној позорници:

– Управо ових дана НАТО одржава до сада највеће војне вјежбе у нордијском и балтичком региону, уз учешће 4.000 војника и више од 100 авиона; истовремено, руска војска је покренула велику војну вјежбу у Централном федералном округу;
– Највећи британски ратни брод, поред осталих војних машина, учествује у НАТО војној вјежби близу руске енклаве – Каљининграда. НАТО војне вјежбе су све учесталије, а већ одавно евроатлантски савез на руским границама гомила трупе. Истовремено, НАТО се у сарадњи са молдавском и украјинском владом одлучио на блокаду снабдијевања руских трупа у Придњестровљу. Неки руски званичници су већ најавили да ће у наредна 3 мјесеца Руси морати да пробију ту блокаду, дипломатским или војним средствима, јер треће решење не постоји; О овим дешавањима нема довољно информација у домаћим медијима;

– Амерички адмирал Гортни пред Конгресом је признао да САД тренутно немају ефикасну одбрану против руске оружане силе; прије свега су немоћни против руских крстарећих ракета;
– Недавно је руски амбасадор у Данској упозорио ту земљу да ће уколико буде учествовала у изградњи америчког антиракетног штита постати легитимна мета руских пројектила.
– Потпредсједник Парламента Чешке недавно је изјавио да је „Црна Гора у највећој мјери интересантна за НАТО због могућих војних база“, док је прије 3 дана италијански предсједник такође потврдио да је Црна Гора за НАТО стратешка територија.
Сви ови примјери, а могло би их се навести још на десетине, потврђују да је Украјинска криза проузроковала Нови хладни рат, и да он сада улази у једну нову, рискантнију фазу. Упркос неким млаким најавама, не назире се процес деескалације.
У таквој ситуацији, када било којој одговорној власти у државама које нијесу формални чланови војних блокова не би падало на памет да се сврстава, већ да остане привржена политици неутралности, црногорски режим води агресивну кампању за улазак у један од војних блокова, са апсурдним мотом – „НАТО, сигурна будућност“, и на тај начин драматично урушава безбједност грађана земље, правећи од њих живе мете у случају нажалост могућег војног сукоба НАТО-а са Русијом. Овакво неодговорно урушавање безбједности земље и њених грађана добија још драматичнији карактер ако се има у виду да је властодршцима итекако познато да би тзв. „НАТО војни кишобран“ у случају већег сукоба био избушен попут швајцарског сира од стране модерних руских пројектила.
Међутим, заједно са НАТО бојовницима из Друге фамилије, НВО сектора и системске опозиције актуелни режим има улогу ратног хушкача и профитера који зарад неких финансијских интереса и привилегија земљу предаје неизвјесности и могућем ратном сукобу. Управо због оних који немају никакве финансијске користи од ратног хушкања и заговарања уласка у НАТО а који су једноставно обманути пропагандом медија у Црној Гори, а има и таквих, ове ствари ваља понављати.
Друго питање које сам данас желио да третирам тиче се кампање -за или против уласка у НАТО-, тј. апсолутне, скандалозне неједнакости супротстављених страна, у сваком смислу. Прије свега, нагласимо: ако се у једној земљи огроман дио партија, медија, НВО здушно залаже за улазак у атлантску војну организацију, продужену руку глобалне корпоратократије, док је огромна ВЕЋИНА НАРОДА ПРОТИВ – како се може окарактерисати таква ситуација осим као врхунска политичка корупција, као системска превара гигантских размјера?
За 6 година кампање Владе за улазак у НАТО (занемарујући кампању коју воде НВО и системски медији), у периоду од 2007 до 2012 потрошено је преко 15 милиона евра. Немам податке о томе колико је потрошено у претходне 3 године, али с обзиром на заоштравање НАТО кампање, вјероватно се ради о још већој суми. Имајмо у виду да се ради о парама пореских обвезника. Истовремено, у оквиру тако агресивне кампање Влада не само да прикрива посљедње резултате истраживања јавног мњења који су за њу поразни, већ и лажно приказује проценат грађана који се противи атлантској интеграцији Црне Горе, тј. умањује га са 57% на 42%.
Поводом приче о неједнакости у третману подржаваоца и противника уласка у НАТО, прије пар дана имали смо и случај једног средњошколца којем су школски управитељи цензурисали, тј. фотошопирали мајицу са натписом: „Никада нећемо заборавити – Не у НАТО“. Истовремено, НАТО промотери одржавају редовне промоције у средњим школама, од којих се неке реализују уз подршку страних амбасада, а њима је обухваћено више хиљада средњошколаца из различитих црногорских градова.НАТО радионице су, поред осталог, реализоване у Средњој економској школи „Мирко Вешовић“ у Подгорици, Гимназији „Петар Први Петровић Његош“у Даниловграду, „Средњој економско-угоститељској школа“ у Никшићу.
У кампању за улазак Црне Горе у НАТО укључене су и правосудне институције. Рецимо, пресуда судских институција да породица Коматина мора држави да врати 70.000 евра које су претходно добили као одштету за једног страдалог члана, суштински је дио агресивне про-НАТО кампање коју спроводе режимски, али и сви остали субјекти из области политике, медија и НВО. Иако је дубока неправедност и правна неутемељеност такве судске одлуке очигледна, имајући у виду да је НАТО бомбардовање Мурина класичан примјер злочина за који би се морала одредити и исплатити одштета породицама жртава, НАТО промотери у Црној Гори су засигурно добили инструкције извана да такав случај другачије третирају.
Поразно је што, црногорске институције не само да никада нијесу преиспитивале одговорност за страдање недужних цивила у Мурину, већ тако нешто нијесу ни третирале као злочин. Управо, на све начине се покушавала заташкати било која врста истраге и јавне пажње према овом случају. У јавном дискурсу НАТО промотера он се и даље третира као „несрећан случај“, „колатерална штета“ итд, тако да, велики дио про-НАТО кампања се заснива на лицемјерном прећуткивању или порицању прошлости и чињеница, заташкавању свега што није у складу са њиховом стандардном еуроатлантском интеграцијском причом. Нажалост, одлука судских институција које нијесу независне, већ су под контролом режима, само је још један од адута који НАТО промотери користе у њиховој агресивној кампањи.
Мора се нагласити и сљедеће: на годишњицу злочина у Мурину Веско Гарчевић, национални координатор за НАТО кампању родом управо из Мурина, величао је атлантски војни савез на трибини коју је организовао ЦДТ. Овакви поступци (као и прослављање рођендана НАТО у центру Подгорице на годишњицу агресије, поменуто одбијање исплате одштете унесрећеним породицама, итд), не могу се само подвести под неприкладност, неукус, морбидност, бестидност, бездушност. Има нечег језивијег, нечег мрачнијег, у том поигравању симболима и датумима тако великих несрећа, у том симболичком танцовању по гробовима побијене дјечице. Искористо бих прилику да упитам господина Гарчевића, и надам се да ће ми одговорити током дискусије: „Која је сврха његовог промовисања НАТО-а управо на годишњицу муринске трагедије, зар не мисли да је макар тога дана требала и морала мировати домаћа пропагандна НАТО машинерија?“
На крају, желио бих казати пар ријечи о евентуалном референдуму. Добар дио оних који су против уласка у НАТО сматра да би се то питање морало ријешити на референдуму. Никако се не смије насјести на још једну режимску и системску превару, било да се радило о нелегитимном одлучивању о том питању у Скупштини, или о „гласању“ на још једном унапријед покраденом „референдуму“. И једна и друга евентуалност морају бити спријечене свим могућим средствима. Ако смо ишта сазнали о ефикасности режимске машинерије у претходне двије деценије, то је да су у стању да покраду и својим интересима прилагоде било које „изборно“ изјашњавање. Ако су они у тренутној ситуацији, у спрези са осталим системским факторима из НВО и медијског амбијента, у стању да лажирају истраживања јавног мњења и шаљу лажну поруку да је однос присталица и противника уласка земље у НАТО изједначен, иако је и „врапцима на грани“ јасно да ови други представљају бар двије трећине становништва – очигледно је да спремају једну велику референдумску крађу. На такав сценарио слободни грађани никако не смију насјести, и он се мора спријечити.У супротном ће се још једном, на неки начин, пружити легитимитет крађи и насиљу.Једино решење је мораторијум на изјашњавање о уласку земље у НАТО до периода након првих слободних избора у историји земље (што произилази из тачке 5 ОДР-ГН). Након првих слободних избора, може доћи и до првог слободног референдума о НАТО-у, ако се буде процијенило да се ради о питању од друштвеног приоритета. Референдум да – али само у слободној Црној Гори.“

Read Full Post »

Помирење

Будимо људи.

„Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човек или као нечовек, без обзира на то у ком народу и од којих родитеља“.

Патријарх Павле

Током Другог свјетског рата моју баку, очеву мајку, убили су Италијани (који су гранатирали Брезовик крај Никшића), једног мог стрица, младог партизана, убили су Њемци код Даниловграда, а једног другог стрица убили су Енглези (током савезничког бомбардовања Никшића). Мајчин стриц настрадао је од партизана, на Зиданом Мосту.

Ипак, ја не мрзим ниједан од набројаних народа, нити потомке људи који су учествовали у братоубилачком рату у Црној Гори, на било којој страни. На страну то што би таква мржња била ирационална, ја једноставно – не умијем да мрзим. За разлику од, како видим, већине становника ове земље, који воле да унесу највише страсти, да се „распомаме“, када учествују у традиционалним четничко-партизанским подјелама, да вријеђају једни другима претке, да истичу само властите породичне трагедије као релевантне. Нема будућности за наше друштво без превазилажења таквих подјела.

Покрај Мадрида постоји велико гробље у којем су заједно сахрањене жртве грађанског рата, које припадају једној и другој страни у сукобу, а на натпису пише, ако се добро сјећам: „Дали су своје животе за Шпанију“.

Већ дуже времена инсистирам, а поред мене и мноштво савјесних људи, да без превазилажења подјела, без помирења, ово друштво не само да нема шансе да просперира, већ нема ни будућности. Људи морају прије свега научити да разговарају, примити к знању да су, рецимо, потомци појединаца који су били на различитим странама у прошлости, покушати сагледавање историјских проблематика без међусобног вријеђања и искључивости, размотрити актуелне ставове о ситуацији у друштву и тражити неке заједничке садржаоце који их могу приближити једне другима.

Међутим, није лако залагати се за помирење: с друге стране имамо плејаду системских чинилаца чија је сврха битисања генерисање и распламсавање подјела било које врсте. Знамо већ, општепозната је ствар, да режим на подјелама разних провенијенција и на дискриминцијама грађана и опстаје оволико дуго. Режимски кербери раде уобичајени посао, многи чиниоци системске опозиције такође, из своје перспективе искључивости, као и другофамилијарна пискарала, која штавише потврђују да су заговорници горепоменутих подјела и да мисле да су оне „веома здраве за друштво“. Пискарала на тај начин распламасавају страсти полазећи од претпоставке да „прави другофамилијарац зна“. Они, иако о одређеним историјским периодима имају скромна знања и о проблематикама ни пар књига нијесу прочитали (што се види из њихових површних и једностраних „рекла-казала“ анализа једне тако комплексне и за тумачења компликоване проблематике као што је грађански и братоубилачки рат четрдесетих година прошлог вијека) сматрају да су власници историјских истина, да „Истина корача с њима“, да је било које довођење у питање њихових паушалности једна нечувена јерес.

Често се такви егземплари јавно декларишу као антифашисти, формално пропагирајући некакве тековине антифашизма, а не увиђајући да је начин горе поменутог распламсавања подјела управо једна од основних карактеристика и дефиниција фашизма. „Неслагање као издаја“, „страх од разлике“, „презир према слабијем“ – све су то неке од карактеристика фашизма које износи Умерто Еко, и све их можемо таксативно пронаћи у писанијама другофамилијарних а и осталих системских пискарала у којима они припремају терен за још једну велику трагедију на нашим просторима.

Никада нећу престати да понављам: без општег помирења наше друштво нема будућности.

Read Full Post »

9. мај

Сачуваћу своју овогодишњу Георгијевску ленту, па је опет закачити за ревер када будемо прослављали 100 година Побједе.

Вјечна захвалност Русији и свим осталим херојима: нека вам је срећан Дан Побједе над наци-фашизмом!

Након овогодишње војне параде у Москви – НАТО на још нижим гранама у ЦГ 🙂. Ништа више не може оживјети тог зомбија, па ни олињали ратни хушкачи и профитери Прве и Друге фамилије. Неутрална ЦГ: никад у НАТО – Слобода Народу!

Написао сам недавно, шаљиво, отприлике овако: руску армију једино могу савладати ванземаљци, удруженим снагама из неколико галаксија, под командом Дарта Вејдера 🙂. Такав утисак је неко могао стећи 9. маја, посматрајући сцене са Црвеног трга. Међутим, нијесу Руси на Дан побједе доминирали само на терену, издоминирали су и на интернету, на друштвеним мрежама, што ме чини особито задовољним. Јер, на крају крајева, нијесу битне ни војне параде, ни окупљања државника, ни прославе: битно је да се не кривотворе историјске истине. А истина је да је њемачка нацистичка кичма сломљена на Истоку, да су то урадили прије свих наша браћа Руси, уз огромне, незапамћене жртве. Ослободили су човјечанство Зла, и та се жртва мора заувијек поштовати. Вјечна им слава и хвала.

Бескрајна је душа словенска.

А што се нас тиче, многи наши преци који су искрено и херојски, на било којој страни, учествовали у борби против наци-фашизма, данас се преврћу у својим гробовима имајући у виду шта се учини од Горе им Црне. Као што примијети прије пар дана један мој пријатељ, то више није превртање, то је општа роштиљада у гробовима наших предака. Комична, али прије свега трагична слика. Не ради се ту само о кукавичкој и поданичкој одлуци предсједника државе да не присуствује Дану побједе у Москви, нити о томе да сви властодршци, уз остале системске секторе, желе бити „већи Американци од Американаца“ (што наравно изазива презир и код самих робовласника, јер нико не цијени неумјерену, претјерану сервилност): ради се о сумраку свих идеала, о сумраку људскости. Код властодржаца и многих. Доживјели смо да неки од потомака бораца из Другог свјетског рата данас заговарају улазак у злочиначки НАТО, да постоје тзв. НАТО-љевичари који са мајицом Чегеваре с лажном усхићеношћу клићу НАТО пароле (и питам се постоји ли смјехотреснији апсурд у овој земљи апсурда – замислите хероја Чегевару како пјева пјесме у славу западне корпоратократије, империјализма, милитаризма, фашизма?)

Сви ти НАТО пицопевци данас ћуте, а када покушају нешто да прозборе с намјером да доведу у питање историјске истине, убрзо увиде да то нема никаквог ефекта и врате се у мишје рупице из којих су на тренутак измиљели. Но, то је њихова ствар, њихова срамота: ето им га зомби-НАТО, нека раде с њим шта хоће, али га овдје неће инсталирати, макар не без народног отпора.

Слобода Народу.

Read Full Post »

„Мај нејм из Благоје, само Благоје“

Одавно се овако слатко не исмијах. НАТО билтен „Вијести“ почео је да објављује мемоаре генерала Граховца из НАТО покрета УРА, оног знаменитог „истраживача здравог језгра ДПС-а“, који је већ годинама релеј НАТО интереса и неких западних обавјештајних служби у Црној Гори. Исмијах се генераловој безобзирности и безобразлуку јер он у својим „сјећањима“ немилосрдно удара по некадашњим колегама који, како то обично бива када пишу мемоаре егземплари слични Граховцу, углавном нијесу међу живима па не могу ни да му одговоре. И сви су у описаним ситуацијама из генералове маште мање-више корумпирани, лукави, ултранационалисти, кукавице, осим – погодићете, супер-хероја Благоја Граховца, тада пуковника, који је ту да заводи ред, па подвикне претпостављенима и генералима, да их побиједи у аргументацији, да их ућутка, демонстрира моралну супериорност, довитљивост, храброст, мудрост.

У својим мемоарима супер-Благоје „постројава“ друге генерале-националисте, његове претпостављене, вријеђа их и ниподаштава; они се пред њим тресу попут прутића и ћутке извршавају његове заповијести. Неустрашиви супер-Благоје се бори против корупције, спречава крвожедну ЈНА да изазове крвопролиће у Црној Гори, одушевљава Мила Ђукановића, „завршава“ му неке немогуће послове, и када га Мило, забезекнут, пита како то успијева, он му са џемсбондовском хладнокрвношћу и стилом одговара: „нијесам ништа нарочито урадио“.

Наш скромни НАТО-Благоје. А сви људи које супер-Благоје у својим „Риболовачким причама“ попљује или који би могли посвједочити о његовим јунаштвима и подвизима, углавном одавно покрива црна земља.

Ево једне од епизода из овог својеврсног издања „Риболовачких прича“ (у овој ситуацији тадашњи пуковник Граховац се, наводно, додатно обраћа начелнику Генералштаба након што је њега и остале присутне генерале, постидио и осрамотио):

„Нисте Ви мене, господине генерале, звали за било шта што сте ме питали, него има једна друга ствар. Аждаја је зинула и гута све испред себе па пријети опасност да прогута и Вас. Та аждаја је Мика Шпрајц. Ви добро знате да има само један човјек који тој аждаји смије стати на пут, а то је пуковник Граховац. Због тога сте Ви мене звали. Тачно је, ја му могу стати на пут, али нећу, и понављам Вам нећу, и то из три разлога: мушко сте, браните се; генерал сте, браните се; начелник сте ГШ са свом силом коју војска има, браните се. Ако са свим тим нисте у стању да се изборите, онда Вас и не треба спасавати.“

Мај нејм из Благоје, само Благоје.

НАТО промотери у ЦГ, у толикој сте мјери комични и гротескни: да вас нема, требало би вас измислити :D.

Read Full Post »