„Само ти, синко, ради свој посао“

Деси ми се понекад да у оквиру дебатовања заговарача и противника уласка ЦГ у НАТО чујем како противници изговарају „куртоазну“ и баналну формулу упућену НАТО промотерима, типа: „поштујем твој став, иако се не слажем…“. Такве системске тривијалности у комуникацији тобожњих неистомишљеника код мене изазивају, у најмању руку, осјећај гађења.

Ја став НАТО промотера у ЦГ не поштујем. Штавише, ставове и дјеловање НАТО плаћеника и ратних хушкача и профитера презирем. Да би се неки став поштовао, макар се са њим и не слагали, он у себи мора садржати барем обрисе етичке компоненте, а мора постојати и добра намјера онога који такав став износи. У супротном, нема се ту шта поштовати.

Када сам прије извјесног времена учествовао на једној трибини, питао сам националног координатора за НАТО интеграције (Гарчевића, родом из Мурина) како је могао на дан страдања муринске дјечице и цивила да велича војну организацију која је ту дјечицу побила, да ли га је срамота, да ли је могао макар тог дана да ућути, да направи паузу у промовисању. Одговорио ми је, укратко:

„Ја радим оно у шта вјерујем, а када радите оно у шта вјерујете, нема датума када то не радите. Обављам свој посао“.

Његов одговор сам прокоментарисао на одговарајући начин, а истовремено помислио:

„Само ти, синко, ради свој посао“.

Ево мог излагања на тој трибини:

„На досадашњим дебатама о питању уласка Црне Горе у НАТО, противници и заговорници учлањења размјењивали су разне врсте аргументација, безбједносне или економске природе, и оне су више пута понављане. Ипак, нема сумње да је етичко питање у било којој врсти аргументација кључно. У односу на њега сва остала су секундарна.
Управо су на аргументе против уласка који произилазе из етичке компоненте НАТО промотери нарочито алергични, тј. на њих немају никаквог одговора. Рецимо, атлантска војна организација, која је формално основана са искључиво одбрамбеном сврхом, временом је прерасла у агресивни ратни савез чији је циљ прије свега заузимање туђих природних ресурса и енергената. И који приликом испуњавања такве мисије прави ратне злочине широм планете. Црна Гора, која је и сама била жртва такве НАТО мисије, учлањењем у НАТО аутоматски би постала саучесник у сваком будућем злочину који ова војна алијанса направи. Ове ствари су општепознате a на њих НАТО промотери у Црној Гори немају одговора нити коментара. За разлику од њих један од најпознатијих свјетских социолога Имануел Волерстин има, и он пише о потреби земаља да изађу из атлантске војне организације и истиче сљедеће: „Крај НАТО-а био би први корак ка оздрављењу и опстанку планете“.

О етичкој компоненти говорио сам на једном претходном скупу, док ћу данас пажњу посветити аргументацији безбједносне природе, коју сам такође често третирао у својим текстовима, али за коју ми се чини да одређени сегменти друштва и даље немају довољно разумијевања. За такво недовољно разумијевање аргументације о томе зашто НАТО није гарант стабилности и безбједности наше земље, нити региона великим дијелом су крива средства информисања, тј. системски медији који, у служби НАТО пропаганде прикривају одређене информације. Навешћу само неколико примјера, можда не и најзначајнијих, неких актуелних дешавања на глобалној позорници:

– Управо ових дана НАТО одржава до сада највеће војне вјежбе у нордијском и балтичком региону, уз учешће 4.000 војника и више од 100 авиона; истовремено, руска војска је покренула велику војну вјежбу у Централном федералном округу;
– Највећи британски ратни брод, поред осталих војних машина, учествује у НАТО војној вјежби близу руске енклаве – Каљининграда. НАТО војне вјежбе су све учесталије, а већ одавно евроатлантски савез на руским границама гомила трупе. Истовремено, НАТО се у сарадњи са молдавском и украјинском владом одлучио на блокаду снабдијевања руских трупа у Придњестровљу. Неки руски званичници су већ најавили да ће у наредна 3 мјесеца Руси морати да пробију ту блокаду, дипломатским или војним средствима, јер треће решење не постоји; О овим дешавањима нема довољно информација у домаћим медијима;

– Амерички адмирал Гортни пред Конгресом је признао да САД тренутно немају ефикасну одбрану против руске оружане силе; прије свега су немоћни против руских крстарећих ракета;
– Недавно је руски амбасадор у Данској упозорио ту земљу да ће уколико буде учествовала у изградњи америчког антиракетног штита постати легитимна мета руских пројектила.
– Потпредсједник Парламента Чешке недавно је изјавио да је „Црна Гора у највећој мјери интересантна за НАТО због могућих војних база“, док је прије 3 дана италијански предсједник такође потврдио да је Црна Гора за НАТО стратешка територија.
Сви ови примјери, а могло би их се навести још на десетине, потврђују да је Украјинска криза проузроковала Нови хладни рат, и да он сада улази у једну нову, рискантнију фазу. Упркос неким млаким најавама, не назире се процес деескалације.
У таквој ситуацији, када било којој одговорној власти у државама које нијесу формални чланови војних блокова не би падало на памет да се сврстава, већ да остане привржена политици неутралности, црногорски режим води агресивну кампању за улазак у један од војних блокова, са апсурдним мотом – „НАТО, сигурна будућност“, и на тај начин драматично урушава безбједност грађана земље, правећи од њих живе мете у случају нажалост могућег војног сукоба НАТО-а са Русијом. Овакво неодговорно урушавање безбједности земље и њених грађана добија још драматичнији карактер ако се има у виду да је властодршцима итекако познато да би тзв. „НАТО војни кишобран“ у случају већег сукоба био избушен попут швајцарског сира од стране модерних руских пројектила.
Међутим, заједно са НАТО бојовницима из Друге фамилије, НВО сектора и системске опозиције актуелни режим има улогу ратног хушкача и профитера који зарад неких финансијских интереса и привилегија земљу предаје неизвјесности и могућем ратном сукобу. Управо због оних који немају никакве финансијске користи од ратног хушкања и заговарања уласка у НАТО а који су једноставно обманути пропагандом медија у Црној Гори, а има и таквих, ове ствари ваља понављати.
Друго питање које сам данас желио да третирам тиче се кампање -за или против уласка у НАТО-, тј. апсолутне, скандалозне неједнакости супротстављених страна, у сваком смислу. Прије свега, нагласимо: ако се у једној земљи огроман дио партија, медија, НВО здушно залаже за улазак у атлантску војну организацију, продужену руку глобалне корпоратократије, док је огромна ВЕЋИНА НАРОДА ПРОТИВ – како се може окарактерисати таква ситуација осим као врхунска политичка корупција, као системска превара гигантских размјера?
За 6 година кампање Владе за улазак у НАТО (занемарујући кампању коју воде НВО и системски медији), у периоду од 2007 до 2012 потрошено је преко 15 милиона евра. Немам податке о томе колико је потрошено у претходне 3 године, али с обзиром на заоштравање НАТО кампање, вјероватно се ради о још већој суми. Имајмо у виду да се ради о парама пореских обвезника. Истовремено, у оквиру тако агресивне кампање Влада не само да прикрива посљедње резултате истраживања јавног мњења који су за њу поразни, већ и лажно приказује проценат грађана који се противи атлантској интеграцији Црне Горе, тј. умањује га са 57% на 42%.
Поводом приче о неједнакости у третману подржаваоца и противника уласка у НАТО, прије пар дана имали смо и случај једног средњошколца којем су школски управитељи цензурисали, тј. фотошопирали мајицу са натписом: „Никада нећемо заборавити – Не у НАТО“. Истовремено, НАТО промотери одржавају редовне промоције у средњим школама, од којих се неке реализују уз подршку страних амбасада, а њима је обухваћено више хиљада средњошколаца из различитих црногорских градова.НАТО радионице су, поред осталог, реализоване у Средњој економској школи „Мирко Вешовић“ у Подгорици, Гимназији „Петар Први Петровић Његош“у Даниловграду, „Средњој економско-угоститељској школа“ у Никшићу.
У кампању за улазак Црне Горе у НАТО укључене су и правосудне институције. Рецимо, пресуда судских институција да породица Коматина мора држави да врати 70.000 евра које су претходно добили као одштету за једног страдалог члана, суштински је дио агресивне про-НАТО кампање коју спроводе режимски, али и сви остали субјекти из области политике, медија и НВО. Иако је дубока неправедност и правна неутемељеност такве судске одлуке очигледна, имајући у виду да је НАТО бомбардовање Мурина класичан примјер злочина за који би се морала одредити и исплатити одштета породицама жртава, НАТО промотери у Црној Гори су засигурно добили инструкције извана да такав случај другачије третирају.
Поразно је што, црногорске институције не само да никада нијесу преиспитивале одговорност за страдање недужних цивила у Мурину, већ тако нешто нијесу ни третирале као злочин. Управо, на све начине се покушавала заташкати било која врста истраге и јавне пажње према овом случају. У јавном дискурсу НАТО промотера он се и даље третира као „несрећан случај“, „колатерална штета“ итд, тако да, велики дио про-НАТО кампања се заснива на лицемјерном прећуткивању или порицању прошлости и чињеница, заташкавању свега што није у складу са њиховом стандардном еуроатлантском интеграцијском причом. Нажалост, одлука судских институција које нијесу независне, већ су под контролом режима, само је још један од адута који НАТО промотери користе у њиховој агресивној кампањи.
Мора се нагласити и сљедеће: на годишњицу злочина у Мурину Веско Гарчевић, национални координатор за НАТО кампању родом управо из Мурина, величао је атлантски војни савез на трибини коју је организовао ЦДТ. Овакви поступци (као и прослављање рођендана НАТО у центру Подгорице на годишњицу агресије, поменуто одбијање исплате одштете унесрећеним породицама, итд), не могу се само подвести под неприкладност, неукус, морбидност, бестидност, бездушност. Има нечег језивијег, нечег мрачнијег, у том поигравању симболима и датумима тако великих несрећа, у том симболичком танцовању по гробовима побијене дјечице. Искористо бих прилику да упитам господина Гарчевића, и надам се да ће ми одговорити током дискусије: „Која је сврха његовог промовисања НАТО-а управо на годишњицу муринске трагедије, зар не мисли да је макар тога дана требала и морала мировати домаћа пропагандна НАТО машинерија?“
На крају, желио бих казати пар ријечи о евентуалном референдуму. Добар дио оних који су против уласка у НАТО сматра да би се то питање морало ријешити на референдуму. Никако се не смије насјести на још једну режимску и системску превару, било да се радило о нелегитимном одлучивању о том питању у Скупштини, или о „гласању“ на још једном унапријед покраденом „референдуму“. И једна и друга евентуалност морају бити спријечене свим могућим средствима. Ако смо ишта сазнали о ефикасности режимске машинерије у претходне двије деценије, то је да су у стању да покраду и својим интересима прилагоде било које „изборно“ изјашњавање. Ако су они у тренутној ситуацији, у спрези са осталим системским факторима из НВО и медијског амбијента, у стању да лажирају истраживања јавног мњења и шаљу лажну поруку да је однос присталица и противника уласка земље у НАТО изједначен, иако је и „врапцима на грани“ јасно да ови други представљају бар двије трећине становништва – очигледно је да спремају једну велику референдумску крађу. На такав сценарио слободни грађани никако не смију насјести, и он се мора спријечити.У супротном ће се још једном, на неки начин, пружити легитимитет крађи и насиљу.Једино решење је мораторијум на изјашњавање о уласку земље у НАТО до периода након првих слободних избора у историји земље (што произилази из тачке 5 ОДР-ГН). Након првих слободних избора, може доћи и до првог слободног референдума о НАТО-у, ако се буде процијенило да се ради о питању од друштвеног приоритета. Референдум да – али само у слободној Црној Гори.“