Антонио

Разговарао сам јуче дуго с мојим старим другаром из Италије. Дотакли смо се разних тема, оживјели лијепе успомене, али прије свега размотрили актуелну геополитичку ситуацију. Сложили смо се у констатацији да тренутна геополитичка криза, нарочито након дешавања у Украјини, својим ризицима превазилази тзв. „Кубанску кризу“ и да се свијет, нажалост, налази у предворју једног већег сукоба, у којем није искључена ни употреба нуклеарних арсенала супарника, НАТО-а и Русије, а можда и још понекога.

У једном тренутку Антонио ми рече:

„Какву срећу ви из Црне Горе имате што се у овој суморној ситуацији не налазите ни у једном од супротстављених војних блокова. Ваша неутралност вам гарантује, у било којем развоју ситуације након могућег почетка ратних дејстава, да сачувате становништво, да немате разарања ваших градова и индустрија. Знам да сте, уз Србију и остале земље бивше Југославије, током деведесетих имали горка искуства из ратних дешавања, али сте у овој ситуацији, силом прилика, заиста испали прави срећковићи. Коло среће се окреће – завидим вам! Камо среће да моја Италија смогне снаге да изађе из НАТО-а – надам се да ће се то убрзо десити“.

Одговорих му, гласом пуним туге и разочарања:

„Ех, мој добри Антонио, све би то било лијепо и охрабрујуће за нас, али, нећеш ми вјеровати – наши властодршци, уз подршку разних политичких, медијских и НВО фактора, покушавају да земљу, противно вољи народа, агресивном кампањом угурају управо у један од супротстављених блокова, којем припада и твоја земља, у НАТО.“

Антонио ми није повјеровао, мислио је да се шалим. Разумио је да НАТО жели нас, али да наша влада жели НАТО у данашњој ситуацији – то му је изгледало противно елементарној логици и здравом разуму. Када се увјерио да се не шалим упитао ме је чему тај мазохизам властодржаца, чему то куповање карте за пропаст, зашто улазити у ратне вихоре ако већ имаш прилику да одабереш другачији пут? Рекох му, укратко:

„Не знам ни сам, мој добри Антонио, има вјероватно мноштво одговора, али суштина је у сљедећем – интереси тих људи се не подударају са интересима народа. Њих не интересују евентуалне народне патње, они су већ ‘продали вјеру за вечеру’.

Антонио је остао збуњен и помало тужан, али сам такво његово стање прекинуо и промијенио ријечима:

„Не брини друже. Нећемо им дозволити“.

Никад у НАТО – Слобода Народу.