Двије Сребренице

Разбили су заједничку државу, изазвали све ратове, уништили економије наших земаља. Али још увијек нијесу задовољни. Невјероватне су брзина и ефикасност којом западне корпорократе успијевају наново да распирују мржње, подјеле и нетрпељивости код балканских народа. Када год осмисле неки нови злокобни пројекат, они експресно припреме терен. Све су прилике да нас опет чека нека трагедија, нажалост. Док већина народа не схвати да се не треба наивно препуштати хушкању западњака, већ мислити својом главом, самостално одлучивати о сопственој судбини, тежити истинском помирењу.

Писао сам у више наврата о ужасној трагедији која се десила Бошњацима и Муслиманима у Сребреници прије 20 година, осуђивао тај гнусни злочин и једну од најмрачнијих епизода у скорашњим ратовима. Писао сам и о разним другим злочинима чије су жртве били припадници разних народа, јер невине жртве никада нијесам дијелио по националности и вјероисповијести. „Будимо људи“, говорио је наш Патријарх.

С друге стране, ужасни, гнусни злочини који су почињени над српским становништвом главешине западне корпоратократије не само да никада не осуђују, већ их и не помињу. Такво њихово игнорисање српских трагедија дио је једног глобалног пројекта о преуређењу односа на Балкану по њиховој вољи и замисли, а Трибунал у Хагу (или, како га многи називају – „Трибунал за Србе“, тј. „НАТО Трибунал“, најнеправеднија правосудна институција у историји) њихов је фундаментални инструмент за остварење таквог пројекта. Такво лицемјерје и неправедност западних корпорократа, дакле, нешто је смишљено и одавно планирано. Ако било ко од њих помене какав злочин над српским становништвом, то се може узети као изузетак, ексцес, инцидент. Неусвојена британска резолуцијау УН о Сребреници такође је била дио таквог пројекта.

Када се сваке године организују обиљежавања страдања сребреничких Муслимана, све те високе делегације свјетских политичара (међу њима и црногорска) пролазе у повратку поред мајки настрадалих Срба из Братунца, хиљада њих које су масакрирале трупе Насера Орића. Пролазе ћутке, окрећући главу на другу страну. Те мајке плачу, ридају за својом дјецом, али на њихов плач се нико не обазире. Њихове сузе, њихов бол, њихови јади вриједе мање од бола других мајки. Њихова настрадала дјеца вриједе мање… Наравно, странци се понашају на тако огаван начин јер слиједе горе поменути пројекат, док „домаћи“ политичари имитирају те гадости лицемјерја и нечовјештва јер су оне „у складу са еуроатлантским интеграцијама“. Пих, каквих моралних патуљака има, каквог људског шљама, без мрвице хуманости, да човјек често зажали што се родио на овој планети.

Нека је вјечни помен свим жртвама ратова на просторима бивше Југославије.