Помирење

Будимо људи.

„Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човек или као нечовек, без обзира на то у ком народу и од којих родитеља“.

Патријарх Павле

Током Другог свјетског рата моју баку, очеву мајку, убили су Италијани (који су гранатирали Брезовик крај Никшића), једног мог стрица, младог партизана, убили су Њемци код Даниловграда, а једног другог стрица убили су Енглези (током савезничког бомбардовања Никшића). Мајчин стриц настрадао је од партизана, на Зиданом Мосту.

Ипак, ја не мрзим ниједан од набројаних народа, нити потомке људи који су учествовали у братоубилачком рату у Црној Гори, на било којој страни. На страну то што би таква мржња била ирационална, ја једноставно – не умијем да мрзим. За разлику од, како видим, већине становника ове земље, који воле да унесу највише страсти, да се „распомаме“, када учествују у традиционалним четничко-партизанским подјелама, да вријеђају једни другима претке, да истичу само властите породичне трагедије као релевантне. Нема будућности за наше друштво без превазилажења таквих подјела.

Покрај Мадрида постоји велико гробље у којем су заједно сахрањене жртве грађанског рата, које припадају једној и другој страни у сукобу, а на натпису пише, ако се добро сјећам: „Дали су своје животе за Шпанију“.

Већ дуже времена инсистирам, а поред мене и мноштво савјесних људи, да без превазилажења подјела, без помирења, ово друштво не само да нема шансе да просперира, већ нема ни будућности. Људи морају прије свега научити да разговарају, примити к знању да су, рецимо, потомци појединаца који су били на различитим странама у прошлости, покушати сагледавање историјских проблематика без међусобног вријеђања и искључивости, размотрити актуелне ставове о ситуацији у друштву и тражити неке заједничке садржаоце који их могу приближити једне другима.

Међутим, није лако залагати се за помирење: с друге стране имамо плејаду системских чинилаца чија је сврха битисања генерисање и распламсавање подјела било које врсте. Знамо већ, општепозната је ствар, да режим на подјелама разних провенијенција и на дискриминцијама грађана и опстаје оволико дуго. Режимски кербери раде уобичајени посао, многи чиниоци системске опозиције такође, из своје перспективе искључивости, као и другофамилијарна пискарала, која штавише потврђују да су заговорници горепоменутих подјела и да мисле да су оне „веома здраве за друштво“. Пискарала на тај начин распламасавају страсти полазећи од претпоставке да „прави другофамилијарац зна“. Они, иако о одређеним историјским периодима имају скромна знања и о проблематикама ни пар књига нијесу прочитали (што се види из њихових површних и једностраних „рекла-казала“ анализа једне тако комплексне и за тумачења компликоване проблематике као што је грађански и братоубилачки рат четрдесетих година прошлог вијека) сматрају да су власници историјских истина, да „Истина корача с њима“, да је било које довођење у питање њихових паушалности једна нечувена јерес.

Често се такви егземплари јавно декларишу као антифашисти, формално пропагирајући некакве тековине антифашизма, а не увиђајући да је начин горе поменутог распламсавања подјела управо једна од основних карактеристика и дефиниција фашизма. „Неслагање као издаја“, „страх од разлике“, „презир према слабијем“ – све су то неке од карактеристика фашизма које износи Умерто Еко, и све их можемо таксативно пронаћи у писанијама другофамилијарних а и осталих системских пискарала у којима они припремају терен за још једну велику трагедију на нашим просторима.

Никада нећу престати да понављам: без општег помирења наше друштво нема будућности.

9. мај

Сачуваћу своју овогодишњу Георгијевску ленту, па је опет закачити за ревер када будемо прослављали 100 година Побједе.

Вјечна захвалност Русији и свим осталим херојима: нека вам је срећан Дан Побједе над наци-фашизмом!

Након овогодишње војне параде у Москви – НАТО на још нижим гранама у ЦГ 🙂. Ништа више не може оживјети тог зомбија, па ни олињали ратни хушкачи и профитери Прве и Друге фамилије. Неутрална ЦГ: никад у НАТО – Слобода Народу!

Написао сам недавно, шаљиво, отприлике овако: руску армију једино могу савладати ванземаљци, удруженим снагама из неколико галаксија, под командом Дарта Вејдера 🙂. Такав утисак је неко могао стећи 9. маја, посматрајући сцене са Црвеног трга. Међутим, нијесу Руси на Дан побједе доминирали само на терену, издоминирали су и на интернету, на друштвеним мрежама, што ме чини особито задовољним. Јер, на крају крајева, нијесу битне ни војне параде, ни окупљања државника, ни прославе: битно је да се не кривотворе историјске истине. А истина је да је њемачка нацистичка кичма сломљена на Истоку, да су то урадили прије свих наша браћа Руси, уз огромне, незапамћене жртве. Ослободили су човјечанство Зла, и та се жртва мора заувијек поштовати. Вјечна им слава и хвала.

Бескрајна је душа словенска.

А што се нас тиче, многи наши преци који су искрено и херојски, на било којој страни, учествовали у борби против наци-фашизма, данас се преврћу у својим гробовима имајући у виду шта се учини од Горе им Црне. Као што примијети прије пар дана један мој пријатељ, то више није превртање, то је општа роштиљада у гробовима наших предака. Комична, али прије свега трагична слика. Не ради се ту само о кукавичкој и поданичкој одлуци предсједника државе да не присуствује Дану побједе у Москви, нити о томе да сви властодршци, уз остале системске секторе, желе бити „већи Американци од Американаца“ (што наравно изазива презир и код самих робовласника, јер нико не цијени неумјерену, претјерану сервилност): ради се о сумраку свих идеала, о сумраку људскости. Код властодржаца и многих. Доживјели смо да неки од потомака бораца из Другог свјетског рата данас заговарају улазак у злочиначки НАТО, да постоје тзв. НАТО-љевичари који са мајицом Чегеваре с лажном усхићеношћу клићу НАТО пароле (и питам се постоји ли смјехотреснији апсурд у овој земљи апсурда – замислите хероја Чегевару како пјева пјесме у славу западне корпоратократије, империјализма, милитаризма, фашизма?)

Сви ти НАТО пицопевци данас ћуте, а када покушају нешто да прозборе с намјером да доведу у питање историјске истине, убрзо увиде да то нема никаквог ефекта и врате се у мишје рупице из којих су на тренутак измиљели. Но, то је њихова ствар, њихова срамота: ето им га зомби-НАТО, нека раде с њим шта хоће, али га овдје неће инсталирати, макар не без народног отпора.

Слобода Народу.

„Мај нејм из Благоје, само Благоје“

Одавно се овако слатко не исмијах. НАТО билтен „Вијести“ почео је да објављује мемоаре генерала Граховца из НАТО покрета УРА, оног знаменитог „истраживача здравог језгра ДПС-а“, који је већ годинама релеј НАТО интереса и неких западних обавјештајних служби у Црној Гори. Исмијах се генераловој безобзирности и безобразлуку јер он у својим „сјећањима“ немилосрдно удара по некадашњим колегама који, како то обично бива када пишу мемоаре егземплари слични Граховцу, углавном нијесу међу живима па не могу ни да му одговоре. И сви су у описаним ситуацијама из генералове маште мање-више корумпирани, лукави, ултранационалисти, кукавице, осим – погодићете, супер-хероја Благоја Граховца, тада пуковника, који је ту да заводи ред, па подвикне претпостављенима и генералима, да их побиједи у аргументацији, да их ућутка, демонстрира моралну супериорност, довитљивост, храброст, мудрост.

У својим мемоарима супер-Благоје „постројава“ друге генерале-националисте, његове претпостављене, вријеђа их и ниподаштава; они се пред њим тресу попут прутића и ћутке извршавају његове заповијести. Неустрашиви супер-Благоје се бори против корупције, спречава крвожедну ЈНА да изазове крвопролиће у Црној Гори, одушевљава Мила Ђукановића, „завршава“ му неке немогуће послове, и када га Мило, забезекнут, пита како то успијева, он му са џемсбондовском хладнокрвношћу и стилом одговара: „нијесам ништа нарочито урадио“.

Наш скромни НАТО-Благоје. А сви људи које супер-Благоје у својим „Риболовачким причама“ попљује или који би могли посвједочити о његовим јунаштвима и подвизима, углавном одавно покрива црна земља.

Ево једне од епизода из овог својеврсног издања „Риболовачких прича“ (у овој ситуацији тадашњи пуковник Граховац се, наводно, додатно обраћа начелнику Генералштаба након што је њега и остале присутне генерале, постидио и осрамотио):

„Нисте Ви мене, господине генерале, звали за било шта што сте ме питали, него има једна друга ствар. Аждаја је зинула и гута све испред себе па пријети опасност да прогута и Вас. Та аждаја је Мика Шпрајц. Ви добро знате да има само један човјек који тој аждаји смије стати на пут, а то је пуковник Граховац. Због тога сте Ви мене звали. Тачно је, ја му могу стати на пут, али нећу, и понављам Вам нећу, и то из три разлога: мушко сте, браните се; генерал сте, браните се; начелник сте ГШ са свом силом коју војска има, браните се. Ако са свим тим нисте у стању да се изборите, онда Вас и не треба спасавати.“

Мај нејм из Благоје, само Благоје.

НАТО промотери у ЦГ, у толикој сте мјери комични и гротескни: да вас нема, требало би вас измислити :D.

Диктаторски луксуз

Демантовао је господин Диктатор, као што то обично ради, самога себе: гориво више није луксуз, већ потреба.

Али је зато додао како „спори прекомјерну употребу и коришћење“ горива или телефона.

Тај фини, скромни, ненаметљиви Диктатор: како он елегантно и културно савјетује грађанство, промовише штедњу и умјереност. Неки злобници би за њега рекли – светостефански мераклија и најбогатији државник свијета, кад оно испаде црногорски Мухика!

Кад је већ господин Диктатор начео причу о луксузу, њему тако блиском појму, морамо се упитати:

Да ли је већини грађана Црне Горе, некада поносне и достојанствене земље, Слобода постала луксуз? Да ли је Слобода луксуз? Нешто недостижно, нешто за шта не виде смисао да се боре, нешто за шта немају храбрости да се боре? Нешто што није примарна вриједност или добро, без чега и само постојање губи смисао? Не желим да вјерујем да ће увијек бити тако код нас, већ да ће већина грађана изаћи из стања хипнозе и пасивности.

Колико кошта Слобода?

Кривица сељака

Професорица Бечановић из покрета „УРА“, коментаришући пријетеће хомофобне и фашистичке графите на Филозофском факултету, истиче да Никшићани немају ништа са графитима, јер:

„Никшић није град примитиваца и сељака, нити ће од њега правити провинцију“.

А зашто професорица вријеђа сељаке, повезује их са примитивцима и са неким ко би писао пријетеће и фашистичке поруке? Шта су јој урадили сељаци, шта су јој скривили? Професорица је књижевности: ваљда јој је позната разлика између употребе термина „сељак“ и „сељачина“, жаргонски погрдног назива који се користи за некултурне особе. Сељак је ријеч која означава пољопривредног радника који живи на селу и бави се сточарством, риболовом, пчеларством и другим активностима. Сељаци су до индустријске револуције чинили већину у скоро свим државама, док је послије ње стање постало обрнуто: постали су једна мирна мањина.

Зашто вријеђати мањине, зашто се дискриминаторски односити према њима; је ли њихова једина кривица то што су се родили на селу и донијели одлуку да тамо наставе битисање? А у истој прилици осуђивати фашистичке поруке према једној другој мањини, према хомосексуалцима? У најмању руку лицемјерно, јер се тешко може радити о ненамјерној дискриминацији, имајући у виду да је наведена употреба термина дошла од стране професора књижевности, којем морају бити познате терминолошке финесе. Но добро, како спорна изјава припада представници тзв. „Грађанског покрета УРА“, за који знамо какав дискриминаторски однос има према одређеним народима у ЦГ (Србима, прије свих), као и према мировним активистима који се противе НАТО-у („све за НАТО, НАТО ни за шта“) – читава ствар и не зачуђује превише.

400

Утопи се 400 људи који су испловили из Либије. Завршише у морским дубинама, као да их никада није ни било: цивили, жене, старији, дјеца… Њихова основна „кривица“ је била та што су били гладни, а многи су остали и без домова, па су морали кренути „трбухом за крухом“. Да, криви јер су гладни. А највећи број њих је „огладнио“ и остао без домова након хуманитарне интервенције Металног Анђела Милосрђа, у народу познатог као НАТО, који им је са висина испоручивао демократију (као што је и нама), у потпуности разорио земљу и направио је, као и обично, погодним тлом за грађанске и племенске ратове и даљња разарања. Тако да људи који су углавном нормално живјели у Гадафијевој диктатури, након неутралисања „крволочног“ диктатора од стране Запада, наједном остадоше без домова и хране. И испловљавају тако, у безнађу и знајући да ризикују огромно, али пристају на ризик јер им живот ионако више не вриједи ни пет пара.

400 се људи утопи у једном дану. Али није то домаћим Шарлијевцима превише интересантна вијест. Па нијесу се, побогу, утопили неки Французи или Американци: ради се о тамо неким Африканцима… И још гладним, срам их било. Шарлијевцима такве вијести нијесу – ин, а ни у складу с уређивачким политикама. Треба сада истицати хуману страну НАТО-а, сликати дјечицу с НАТО пушкама и митраљезима и ћутати о муринској дјечици. А „Африканци су сами криви, јер су гладни и без домова“, резонују Шарлијевци.

Шта ћете са Кенијом домаћи Шарлијевци? Са 150 побијених студената? Шта ћете са Африком? Ништа, знам. Тамо живе неки људи чија је кожа црна и чије „оплакивање“ није исплативо…

Имитација живота

И јуче, негдје око поднева, шетајући никшићким Корзом могли сте присуствовати стандардном, али нестварном призору: свака башта локала дупке пуна, не може се уочити слободно мјесто, све изгледа попут неког великог мравињака. Истина, дан је лијеп, али љепота дана је само изговор пасивнима за симулацију нормалног живота. Лица начичканих индивидуа нијесу срећна, али ни тужна: очигледно је да огромна већина њих заварава саме себе да живи у некој другачијој стварности. Иако претежан дио индивидуа које сједе, контемплирају шетаче и имитирају живот није у стању ни да плати тај еспресо, или је у ту сврху тражио од родитеља-пензионера неку цркавицу и тиме их оставио без оброка за тај дан, они ће се правити да је углавном све у реду, размјењивати мишљења о могућим кладионичарским подухватима и промјенљивости климе у граду.

Какав случајни пролазник, странац, шетајући корзом и проматрајући овакву сцену, могао би помислити да присуствује пословној паузи безбрижног и успјешног грађанства: вјероватно му не би пало на памет да је Никшић град у којем је апсолутно свака индустрија уништена, ниво незапослености досегао астрономске вриједности, а сиромаштво и глад куцају на врата великог дијела грађана, као никада до сада у историји овог некад лијепог, а сада разореног града. Зашто се опет критички осврћем на горе описану врсту испијача еспреса? Објаснио сам: ради се већим дијелом о пасивцима, који су до краја живота спремни да заваравају сами себе, па и када њихове недаће постану физиолошке природе, али не и спремни да се макар једном, на било који начин, супротставе неправди, диктатури, тиранији.

Мислим, и нажалост тако мислим, да нема земље у којој се људи више боје, режима и свега и свачега, од Црне нам Горе. Нема веће количине страха по метру квадратном од територије Милојебине. Бројни су показатељи за такву претпоставку, општепознати, беспотребно је наводити их. Не бојте се људи, побиједите ту пошаст некако, боље ћете се осјећати. Не ћутите, не сагињите се, не тражите изговоре за вашу пасивност. Сјетите се ваших предака, који су живјели и у тежим приликама, али су ипак реаговали на неправде. Помислите на ваше потомке, који ће испаштати због вашег кукавичлука. Побиједите страх. Није то ништа страшно, можете ви то.

Маји Фијип и Дан побједе над фашизмом

Ово су неке од „величина“ које нијесу ишле у Москву 9. маја на прославу Дана побједе. У Кијеву су уприличили овај језиви селфи, сатански се смијуљећи испред приказа рушевина украјинске државе, за чију су пропаст и разарања најодговорнији.

На слици се не види, али сасвим доље, негдје испод ципела Барака Обаме, прецизније – дословно на ђону, обитава и смијуљи се Маји Фијип. И оно се нашло, биједно представљајући земљу која је током читаве своје историје имала најприсније и братске односе са Русијом, да руском предсједнику на пријатељски позив одговори – не. Да су неке друге историјске прилике, па да то „не“ има макар нечег аутентичног у себи, превише би било рећи поносног и достојанственог; али оно је у овој ситуацији одраз најогавнијег кукавичлука и понизности. Додуше, и одраз већег дијела државничког „пословања“ Фијипа Мајог: зато му тако добро и пристаје. То кукавичко „не“ представља једно одијело срама сашивено по државничким мјерама Фијипа Мајог, стоји му као саливено. Сви смо знали да је он то што јесте и да ће овако бити; мало ко је изненађен, али то не умањује осјећај гађења при помисли на ово ново понижавање народа.

Не испоштовати Дан побједе над наци-фашизмом у Москви, ако си већ позван на њега и без обзира на односе које имаш са актуелним руским руководством, исто је што и симболички се унередити по 30 милиона жртава колико је ова словенска земља поднијела у борби против агресора. Такав чин одбијања није само неукусан, већ и неморалан. Али, „што то бјеше, што то бјеше“ морал, у амбијенту актуелних црногорских властодржаца који разматрамо?

Прослављање рођендана НАТО-а у Подгорици

„НАТО оружја су по, условно речено, цивилном сектору извршила 3.381 (39%) ватрено дејство. Усмртила су око 500, а теже ранила око 900 цивила. НАТО оружја убила су 271 припадника одбране (249 војске и 24 МУП Србије), па се отвара питање да ли су цивили били „колатерална штета“ како су тврдили званичници НАТО-а. Више него ужасавајућа је чињеница да су НАТО оружја убила осамдесет осморо дјеце. У рушилачком походу уништено је: 87 објеката инфраструктуре (38 мостова), 7 великих индустријских и 58 привредних објеката, 11 објеката енергетских постројења, 28 радио и ТВ репетитора и предајника, оштећено је 470 км путева и 595 км пруга. Већа или мања оштећења учињена су на 907 објеката инфраструктуре. Уништено је или оштећено око 25.000 стамбених објеката. Велика разарања и уништења учињена су и на објектима ВЈ. Само у РВ и ПВО нападнуто је 958 (68%) објеката од којих је 577 уништено, а 431 теже или лакше оштећено. Укупна материјална штета Војске процијењена је на 7.707 милиона америчких долара, а земље у цјелини на око 100 милијарди долара, по курсу од 30. јуна 1999. године. Процјена штете на Космету није извршена.“

4. априла НАТО је прославио рођендан у Подгорици. Само ћу рећи једну ствар: осамдесет осморо дјеце су усмртили у нашим земљама током њиховог злочина. 88, двије осмице, лако је запамтити: да ли су исписивали тај број на балонима које су поклањали нашој дјечици, у част рођендана монструма. Стиди се, Горо Црна, Мила Ђукановића и Мишка Перовића. Раширили смо транспарент ОДР-ГН – „Никад у НАТО“, на тргу гдје су прославили рођендан злочинца. Дјецу им нећемо опростити.

Ипак, за вријеме прослављања рођендана НАТО злочиначке организације на тргу у Подгорици, добио сам коначну потврду да је било каква НАТО утемељеност у ЦГ заправо једна шарена лажа.

Дошли смо, дакле, на тај непријатељски скуп с намјером истицања нашег транспарента, да упутимо директну и недвосмислену провокацију том окупљању проданих и неморалних индивидуа. Осим бројног присуства полиције и агената АНБ у цивилу који су за читаво вријеме нашег истицања транспарента (3-4 сата укупно) стајали тачно 5 метара испред нас, уочио сам многе режимске њушке, као и свих оних који се јавно диче подржавањем НАТО монструма из медијског и НВО сектора. Било је и 20-30 припадника НАТО омладине. Међутим, и поред ријетких покушаја провокације од стране омладине, као што је заклањање транспарента, који су били инструисани од стране старијих НАТО плаћеника (а наших провокација, истовјетних, иако нас је било само двоје у тим тренуцима, било је знатно више), у очима свих ових НАТО елемената нијесам успијевао да примијетим никакву посвећеност, никакав ентузијазам у обављању дужности. На повремене гласно изречене опомене Мире и мене да би требало да се стиде, да можда нијесу ни свјесни какву нечасну дужност обављају, остајали су без ријечи и пасивни. Понекад сам имао утисак да се неки од њих и стиде, да знају да су на неморалној страни, да, ако би их неко повукао за уши у сврху преваспитавања, не би ни реаговали.

Осим тога, подршка пролазника нашој акцији, њихове ријечи охрабрења и тражење заједничког сликавања с нама, појачавали су доживљај тоталне промашености НАТО хепенинга. Неки редари су нам у повјерењу поручивали како се слажу с нама. Након што је срамни бенд никшићких младих рокера, вјероватно једини у историји рока који је свирао у част једне злочиначке војне организације, одсвирао посљедњу нумеру, водитељка програма је најавила крај НАТО рођендана. Није се чуо нити један једини аплауз. Осмотрио сам групицу НАТО промотера који су се и даље налазили на тргу: изгледали су ми као покисли мишеви.

Због свега овога, између осталих ствари, сматрам да је НАТО прича у ЦГ унапријед пропала, да је то „магла работа“, шарена лажа.

О друштвеним мрежама

Друштвене мреже, и поред неких објективних недостатака и постојања могућности њихове злоупотребе, допринијеле су мноштву позитивних, жељених ефеката. Сада нећу о недостацима, већ укратко о овом другом.

Прије свега, друштвене мреже (нарочито Фејсбук), допринијеле су, као што им и само име говори, упознавању, зближавању, социјализацији, удруживању људи. Колико сам само дивних, племенитих људи упознао претходних година остваривши прве контакте на Фејсбуку, а затим са многима од њих наставио и са личним упознавањима и лијепим дружењима у стварности?

Даље, друштвене мреже су остварила један, до скора незамислив пробој, у области слободе изражавања и борби против цензуре. Истина, и на друштвеним мрежама постоје неки видови цензуре (каткад долази до злоупотреба слободе изражавања, а каткад је цензура и неопходна, у екстремним случајевима), али је, како рекох, ситуација неупоредива са пређашњом, у којој огромна већина људи напросто није имала могућности да јавно изнесе сопствене ставове, критике друштвене збиље, протесте.

Треба поменути још једну ствар. Кастелс истиче да се друштвена моћ одувијек заснивала на посједовању контроле над информацијама и комуникацијама. И у нашој маленој Црној Гори јадно и жалосно је стање на медијском пољу: сви су системски медији носиоци одређених приватних или политичких интереса. Сви су они, разне телевизије, новине, плаћени интернет портали, под покровитељством и контролом какве системске политичке партије, а она под уздом неког иностраног фактора. Стога и информације које пласирају често нијесу истините: они манипулишу, креирају стварност по вољи политичког фактора који их контролише, крију информације које им нијесу по вољи.

Раст и ефикасно коришћење друштвених мрежа утичу на разбијање монопола системских медија; могућност манипулација, обмане, цензуре и прије свега прикривања информација драстично опада (мада, постоје и крупни недостаци и могућност злоупотребе о којима, како рекох, нећу у овој прилици). Јер, јавна комуникација је кључно средство функционисања заједнице, обликовања ставова грађана и усмјеравања друштвених кретања. У том смислу, читаност и утицај одређених корисника друштвених мрежа увелико превазилази оне које остварују неки традиционални системски медији. Одређени корисници друштвених мрежа постају моћнији медијски релеји од традиционалних, плаћених медија склоних манипулацији и прикривању информација. Наравно, да би се остварио такав сценарио, неопходно је да корисник-медијски релеј претходно оствари кредибилитет и поштовање код својих пријатеља, пратилаца и осталих: информације, ставови, анализе које пласира на групама, страницама или свом профилу на друштвеној мрежи морају бити кредибилни, пристојно уобличени и читљиви, прије свега константни. У њима читалац треба да пронађе истинитост, али и бескомпромисност у изношењу информација, одсуство било какве форме манипулације или прикривања.

То би били, укратко, неки позитивни помаци у овој сфери; о недостацима и злоупотребама друштвених мрежа ћу у некој другој прилици :).