Будимо људи.
„Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човек или као нечовек, без обзира на то у ком народу и од којих родитеља“.
Патријарх Павле
Током Другог свјетског рата моју баку, очеву мајку, убили су Италијани (који су гранатирали Брезовик крај Никшића), једног мог стрица, младог партизана, убили су Њемци код Даниловграда, а једног другог стрица убили су Енглези (током савезничког бомбардовања Никшића). Мајчин стриц настрадао је од партизана, на Зиданом Мосту.
Ипак, ја не мрзим ниједан од набројаних народа, нити потомке људи који су учествовали у братоубилачком рату у Црној Гори, на било којој страни. На страну то што би таква мржња била ирационална, ја једноставно – не умијем да мрзим. За разлику од, како видим, већине становника ове земље, који воле да унесу највише страсти, да се „распомаме“, када учествују у традиционалним четничко-партизанским подјелама, да вријеђају једни другима претке, да истичу само властите породичне трагедије као релевантне. Нема будућности за наше друштво без превазилажења таквих подјела.
Покрај Мадрида постоји велико гробље у којем су заједно сахрањене жртве грађанског рата, које припадају једној и другој страни у сукобу, а на натпису пише, ако се добро сјећам: „Дали су своје животе за Шпанију“.
Већ дуже времена инсистирам, а поред мене и мноштво савјесних људи, да без превазилажења подјела, без помирења, ово друштво не само да нема шансе да просперира, већ нема ни будућности. Људи морају прије свега научити да разговарају, примити к знању да су, рецимо, потомци појединаца који су били на различитим странама у прошлости, покушати сагледавање историјских проблематика без међусобног вријеђања и искључивости, размотрити актуелне ставове о ситуацији у друштву и тражити неке заједничке садржаоце који их могу приближити једне другима.
Међутим, није лако залагати се за помирење: с друге стране имамо плејаду системских чинилаца чија је сврха битисања генерисање и распламсавање подјела било које врсте. Знамо већ, општепозната је ствар, да режим на подјелама разних провенијенција и на дискриминцијама грађана и опстаје оволико дуго. Режимски кербери раде уобичајени посао, многи чиниоци системске опозиције такође, из своје перспективе искључивости, као и другофамилијарна пискарала, која штавише потврђују да су заговорници горепоменутих подјела и да мисле да су оне „веома здраве за друштво“. Пискарала на тај начин распламасавају страсти полазећи од претпоставке да „прави другофамилијарац зна“. Они, иако о одређеним историјским периодима имају скромна знања и о проблематикама ни пар књига нијесу прочитали (што се види из њихових површних и једностраних „рекла-казала“ анализа једне тако комплексне и за тумачења компликоване проблематике као што је грађански и братоубилачки рат четрдесетих година прошлог вијека) сматрају да су власници историјских истина, да „Истина корача с њима“, да је било које довођење у питање њихових паушалности једна нечувена јерес.
Често се такви егземплари јавно декларишу као антифашисти, формално пропагирајући некакве тековине антифашизма, а не увиђајући да је начин горе поменутог распламсавања подјела управо једна од основних карактеристика и дефиниција фашизма. „Неслагање као издаја“, „страх од разлике“, „презир према слабијем“ – све су то неке од карактеристика фашизма које износи Умерто Еко, и све их можемо таксативно пронаћи у писанијама другофамилијарних а и осталих системских пискарала у којима они припремају терен за још једну велику трагедију на нашим просторима.
Никада нећу престати да понављам: без општег помирења наше друштво нема будућности.